Одговорност према околини – Весна Чипчић

Својим еколошким ангажовањем на заштити Дивчибара, Весна Чипчић је допринела не само заштити природе већ и ширењу еколошке културе.

Награда „Породице бистрих потока“ је признање за Вашу дугогодишњу посвећеност очувању животне средине. Колико је тешко бити еколошки активиста у Србији и како оцењујете свој учинак?

- Ова награда, коју сам с радошћу примила из вредних руку истинског борца за очување природе Божидара Мандића и његове „Породице бистрих потока“, за мене је потврда смисла свега онога у шта дубоко верујем. Награда коју сам добила, потврда је да нас ипак има. Моје искуство говори да љубав и разум покрећу све на свету. Када сам још пре двадесетак година основала „Еколошко друштво Дивчибаре“, мој главни мотив је био да се тај бисер и драгуљ природе поштеди нељудских интервенција, које, нажалост, човек чини широм ове наше планете. На моју бескрајну жалост, и жалост свих нас које природа Дивчибара напаја, оне нису сачувале оне вредности и ону негдашњу лепоту. Савест ми не допушта да прећутим да су сви моји апели упућени институцијама у Ваљеву, надлежним за Дивчибаре, остали без одговора. Чини се да у нашим крајевима још није зазвонио преко потребан аларм. Највредније од свега је то што сам од Завода за заштиту природе Србије званично затражила ревалоризацију вредности Дивчибара и тако је добијена заштита првог степена. 

Како оцењујете данашњи изглед Дивчибара? Шта бисте променили?

- Беспоштедно бих кажњавала. Чини се да је то једини начин да се уразумимо и окренемо лист. Присилно, јер нема другог начина. Толико деце борави у време своје рекреативне наставе и школских распуста – да свако од њих подигне кесицу од чипса или празну пластичну бочицу, Дивчибаре би заблистале. Питам се, шта је сврха боравка у природи, ако наставници не уче децу и не развијају љубав према природи? Најстроже бих кажњавала свако посечено стабло. Само једном годишње треба свако од нас да засади бар по једну биљчицу. Два пута годишње мора бити радна акција чишћења и уклањања смећа и старих олупина. То је све тако мало, а тако много. Но опет се враћам на општину којој Дивчибаре припадају. Јалово је све то без њиховог учинка и ангажмана.

Данас добијамо алармантна научна предвиђања климатских промена и ишчезавања биљних и животињских врста. Промене су већ евидентне, али се страхује да би могле да буду горе од „најцрњих сценарија“. Какву улогу, по Вама, има свако од нас?

- Одговорност сматрам да има сваки појединац, свако од нас. И док нам свест не буде на том нивоу, тешко ли је нама! Све ово што се чини и сви наши апели и кукњаве остаће без резултата.

Да ли је све „шминка“ уколико се не промени модел производње и потрошње и не удари у темељ потрошачког друштва и исцрпљивања природних ресурса?

- Мислим да је то пре свега задатак државе, а политиком коју она води, из дана у дан урушавамо и то мало богатства које нам је преостало. Загађење водотока је свакако један од највећих проблема. Следе загађење ваздуха и опасни отпади. У свету индустријског загађења наша земља је на самом врху те опасне лествице. Чини ми се да нам ни то није довољно као упозорење да променимо своје навике.

Шта је најзначајније да променимо у односу према природи?

- Свест о томе колико смо сви појединачно у опасности.