Од јулијанског до грегоријанског календара

Цезар је био велики говорник и вешт политичар; збацио је са власти египатског краља Птолемеја XII и на престо довео чувену лепотицу Клеопатру.

Цезар је од Клеопатре затражио да египатски научници израде календар који ће важити за његово царство.

Чувени египатски математичар и астроном Сосиген из Александрије израдио је календар по узору на египатски.

За основу будућег јулијанског календара узета је тропска година, подељена на 12 месеци. Нова година, уместо у марту, отада почиње 1. јануара. У Цезарову част тај календар назван је јулијански, мада би се подједнако могао звати и Клеопатрин.

Овако подељена на месеце, година је имала 365 дана. Због тога је одлучено да свака четврта година има један дан више, што значи да преступна година има 366 дана. Увођењем преступне године постигнуто је да свака четврта година буде дужа за један дан, па је просечна дужина године износила 365,25 дана.

Реформисани календар који је по папи Грегорију XIII назван грегоријански ступио је на снагу 1582. године. Сам назив календар добио је према првом дану у месецу који се код Римљана називао Calendae.

Спорних десет дана заостајања јулијанске за грегоријанском годином решено је тако што је иза четвртка, 4. октобра 1582, свануо петак, 15. октобар исте године. Због тога за тих десет дана, који су практично изгубљени, не постоје никаква историјска догађања.

Проблем се даље решава тако што године на крају векова чије прве две цифре нису дељиве са четири без остатка не могу бити преступне.

У току 400 година грегоријански календар има три преступне године мање него јулијански, тачнији је и може да важи без промена наредних 3.300 година.

Тај календар је данас на снази у целом свету.
У Енглеској, Велсу, Ирској и земљама Комонвелта прихваћен је још 1752. године.

После Првог светског рата званично га је прихватио и део православног света: Југославија 1919, Грчка 1923, затим Бугарска и Румунија. Јулијански календар наш народ назива и православним, мада у доба његовог настанка није било ни хришћанства као религије, а тиме ни православља.

У време реформисања календара по папи Грегорију, већина православних земаља је била под турском влашћу, па оне због тога нису ни могле да прихвате реформу.

У наредним вековима заостајање јулијанског календара за грегоријанским створило је временску разлику од 13 дана, што је довело до размимоилажења хришћанских календара, у првом реду израчунавања „покретних празника“ као што је Ускрс.

Тако је одлуком Првог васељенског сабора у Никеји, 325. године, установљено да се Ускрс обележава прве недеље после пролећне равнодневнице. Из истих разлога, према старом календару Божић пада у седамнаестом веку 4. јануара, у осамнаестом веку 5. јануара, у деветнаестом веку 6. јануара а у двадесетом веку 7. јануара. Јулијански календар се код нас одржао и до данашњег дана под називом „стари календар“.