Свети Сава као историјска личност

Доментијан и Теодосије, светогорски монаси и Савини биографи у 13. веку, писали су у житију да је рођен око 1175. године у Расу, у близини данашњег Новог Пазара, као Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање и супруге му Ане. 

Чим је по тадашњим мерилима постао пунолетан, отац му уступа на управу Захумље, област око реке Неретве, у данашњој Херцеговини. Недуго затим, вођен божанским провиђењем, он одлази на Свету Гору, где ће се замонашити. Добија монашко име Сава, по свом узору Светом Сави Освећеном, великом подвижнику у Светој земљи из шестог века. Из руског манастира Стари Русик убрзо прелази у грчки манастир Ватопед, у то време царски манастир са великом библиотеком и искусним старцима подвижницима.

Св. Саву као историјску личност расветлили су научници, учесници у серији „Савин врт“ Образовно-научног програма Радио-телевизије Србије. 

У недостатку историјских извора који би провереним чињеницама употпунили слику о Савином животу и делу, житија постају предмет различитих интерпретација. 

„Житија су књижевне форме проткане тзв. метафизичким историзмом. Свети о коме се говори у житију је узор, он је опредмећење врлина, и у том смислу он је недостижан за нас, али је ипак некада био жив човек. У том смислу у житију се заправо истичу сви моменти који су важни за сагледавање идеалног лика неког светитеља, у овом случају Св. Саве“, објашњава историчар књижевности Ирена Шпадијер.

На који начин наука данас успева да разлучи историјског Св. Саву од идеализоване слике која је вековима обликована у култу, легендама и предањима?

„Пре свега кроз правне форме којима се Свети Сава бавио, јер је најпре требало да уреди начин живота манастирских заједница, да то сабере у чврсту основу на којој ће постати и опстати аутокефална црква“, каже историчар уметности Тамара Огњевић.

„Истина је да Савина мисао почива на универзалним византијским идејама, да је он сачинио оригиналан избор из арсенала универзалних византијских идеја, али аутентичност Савине идеје јесте у томе што је свим идејама дао лични печат“, истиче теолог Мирко Сајловић.

То је потврђено у писању Законоправила, односно Номоканона, те Хиландарског, Карејског и Студеничког типика, којима се организује монашки живот. Поред тога, он пише и Житије Светог Симеона, у коме приказује живот свога оца, успоставља његов култ, бележи његове рефлексије. Ти записи ће се одразити на потоње Немањиће и на српски народ. 

„Извесно је да српска књижевност не почиње у 13. веку. Она своје корене има у дубљој прошлости, али Св. Сава је наш први именом познати писац и први словенски познати писац на Светој Гори. Његовом појавом, а нарочито задобијањем аутокефалности Српске цркве, српска књижевност добија свој аутентични израз у оквиру словенског православља“, објашњава Ирена Шпадијер.

Један од пресудних момената после кога су уследили и други важни догађаји за опстанак државе и цркве била је изградња манастира Хиландар на Светој Гори. То здање подиже са оцем, тада монахом Симеоном, и тако Хиландар постаје и остаје до данас епицентар српског православља у сваком погледу. У којој мери је Света Гора оставила трага у Савином животу?

„Када говоримо о одласку Светог Саве на Свету Гору, треба да имамо у виду да је одлазак у манастир био одлазак у духовни центар, али кад кажем духовни центар, то је подразумевало не само метафизички однос са Богом и врсту изолације, него је Света Гора означавала и једну ризницу културног наслеђа“, објашњава теолог Растко Јовић.

„Када је Свети Сава негде крајем 12. века отишао на Свету Гору, напустио је и световну политику. Међутим, кроз његов живот се показује да је он имао и те како јасна политичка схватања и о питању државе“, напомиње византолог Срђан Пириватрић.

„Јасно је да је то је особа која има ту врсту способности и моћи, реалне моћи, али и енергије да ствари које процењује, сазнања која процењује као добра, примени на много ширу заједницу него што је то Црква“, додаје Тамара Огњевић.

Историчар уметности Даница Поповић каже: „Добро су познате заслуге Св. Саве за устројство и укупну организацију монашког живота у раном раздобљу Немањића. Сава је лично искусио облик монашког живота и пустињског монаштва, пре свега на Св. Гори, а касније је обишао најважније пустиње монашке источног света – Јудејску, египатску, Синајску. Тај образац из Свете Горе, установљен у свим детаљима, он је тако пренео у Србију.“

„Сава као светогорац доноси мошти свог оца у Србију и тако ствара његов култ; такође као светогорац одлази у Никеју 2019. и тамо га васељенски патријарх рукополаже за првог српског архиепископа“, објашњава Срђан Пириватрић.

У ком временском распону је Св. Сава остварио свој животни и духовни подвиг?

„Свети Сава је – ако се гледа на године, можда нису апсолутно тачне – живео око шездесет једну до шездесет две године. Са 16-17 година је постао монах 1190-91. на Св. Гори. После неколико година постао је ђакон или јерођакон; 1204. године је у Солуну рукоположен у чин архимандрита – како читамо у житију које су писали његови биографи Доментијан и Теодосије. После тога знамо да је Св. Сава нешто више од десет година био архимандрит или игуман манастира Студенице све до 1217. Затим године које долазе, његов одлазак у Никеју, где добија аутокефалност 2019. године. Постаје архиепископ у 45. години живота“, каже протојереј-ставрофор Радомир Поповић.

Након тога, у седишту прве српске архиепископије у Жичи и крунидбеној цркви будућих владара династије Немањића, одиграо се на Спасовдан 1221. године низ догађаја важних за средњовековну српску државу.

Радомир Поповић истиче: „На Жичком сабору је Св. Сава посебну пажњу обратио на чистоту православне вере. Његова Жичка беседа је доста опширна, бележе његови животописци. У њој он управо говори о предањској вери.“

Савино порекло, али и напредак на духовној лествици од монаха у Ватопеду на Св. Гори, преко звања архимандрита хиландарског и студеничког, до архиепископа српског, омогућили су му да упозна важне личности своје епохе, било да је реч о владарима, било о патријарсима, архиепископима и другим значајним личностима с којима се сусретао. У некима је налазио узоре, многима је био узор, али било је и оних који су му завидели. Из једног таквог документа сазнајемо и појединости из Савиног живота.

„Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан у свом писму из 1220. године први пут на један егзактан начин осветљава Саву као политичара, државника, дипломату, као једног човека, како каже, ангажованог у стварима овог света. Кроз то писмо сазнајемо животну димензију, димензију једног времена. Хоматијан га критикује да јаше расне коње покривене заставом, посећује свечане банкете, иде као изасланик према владарима. Ту добијамо јасну слику како изгледа Сава Немањић и морам да кажем да нисам ни могла другачије да га замислим. Зашто је Сава другачији од људи који су имали сличне услове? Он се ту уздиже чињеницом својих посебних способности. Рекли бисмо, модерним језиком говорећи, он је ʼлидер и пројект менаџерʼ, човек који види ствари и који их спроводи у дело“, објашњава Тамара Огњевић.

По Савиним упутствима осликавају се цркве у манастирима Студеници, Жичи и Милешеви. Сава сугерише распоред сцена на фрескама и уводи натписе на српскословенском језику, што ће постати правило за све задужбине. Организује прве болнице у Хиландару и Студеници. Од свих световних и црквених лица он је свакако био највећи приложник и ктитор светилишта ван српских земаља. 

Историчар Ивана Коматина истиче: „На свом путовању он је доста тога и куповао. Куповао је сасуде и иконе, све што је било потребно за литургијски живот у Србији и још бољу организацију црквеног живота.“

Сава је пропутовао већи део ондашњих српских, византијских и медитеранских земаља, стигао до Свете земље, Мале Азије и Египта. Била су то, пре свега, ходочасничка путовања, али су имала и дипломатски значај захваљујући сусретима који су отварали нове перспективе.

„Кључни повод за путовања, ако није у питању трговина или рат, у средњем веку јесте инвестиција у спасење сопствене душе. Ходочасник не путује у данашњем смислу те речи, да би видео неко светско чудо или слично, већ да би путовао ка Богу кроз један такав сложен процес“, објашњава Тамара Огњевић.

У историографији се посебно проучавају прво Савино путовање у Свету земљу 1228-29. године и последње путовање, на које креће након што је архиепископски трон предао Арсенију Првом. Са тог пута се није вратио, преминуо је 1236. у Великом Трнову, у Бугарској. Годину дана касније краљ Владислав преноси његове мошти у манастир Милешеву. 

Кроз традиционалне видове културе сећања, Свети Сава као историјска личност прерастао је у одлучујући модел за идентификацију материјалног и духовног наслеђа српског народа. Присуство светосавског предања може се идентификовати у свим сегментима српског друштвеног живота.

„Ако су Стефан Немања и Стефан Првовенчани били утемељивачи и оснивачи светородне династије Немањић, за Св. Саву се може рећи са пуним правом да је био њен идеолог, и то у најсублимнијем смислу те речи“, закључује Даница Поповић. 

„Историчар поставља питања, бави се оним што се догоди и оним што се налази у свести и у срцу народа. Па, одговорите на питање – како поруке Св. Саве живе до данас и живље су него неке поруке од пре 20, 50 или 100 година. Онда се суочавате са тим да имате нешто што је Свети Сава, светосавско учење, што је светосавско историјско искуство, светосавље, нешто што траје 800 година“, каже Милош Ковић.

Свест о Савиној харизми и делима преносила се у мирним и смутним временима на историјској позорници и као феникс је стварала нова упоришта. Слављен ради заслуга за веру и као прави угодник Богу, Свети Сава је у житијима, натписима на фрескама, српским летописима, родословима и записима уз име добијао атрибуте – први архиепископ српских и поморских земаља, велики чудотворац, светитељ и учитељ, вожд сербског отечества.

Тамара Огњевић додаје: „Ја бих генерално рекла да је Св. Сава велики реформатор, да је човек који у веома комплексној схеми повезује одређене ствари у целину која ће да траје. Једно од кључних фактора позивања на Св. Саву, на култ, јесте пре свега виђење те личности.“