Живот у ваздуху - одупирање гравитацији

Али, како животиње уопште доспевају у ваздух? Та неверовата створења имају посебне технике за то. Међутим, све оне морају да савладају најјачу, универзалну силу на планети - гравитацију.

У Намибији, у Јужној Африци, живи једна заиста изузетна животиња. То је каракал, врста дивље мачке која на необичан начин може да се вине у висине. Каракал ради нешто готово незамисливо, хвата птице у лету и има савршену технику за то.

Предње ноге су му мање и лакше, а задње су за тридесет процената дуже и двоструко мишићавије па му служе као „ракетни погон“. Оваква телесна грађа омогућава каракалу већу брзину при скоку. Што брже скочи, то ће и више скочити. Ове животиње су као створене за вертикално „узлетање“.

Ова мачка не само што се одупире гравитацији, већ се и спретно враћа на земљу, а све то дешава се за мање од једне секунде. Ову способност имају све мачке. 

Аустралијска дивљина је једно од места најтежих за живот

У њој температуре могу достићи и педесет степени Целзијуса. Кенгур може преживети само ако влажи своје тело и тако га расхлађује. У овој веома пространој пустињи, кенгур се креће без напора. Како је то могуће? Ове животиње су развиле најодрживији начин кретања по копну захваљујући облику својих огромних ногу.

Када сила гравитације кенгура врати на тло, његове јединствене тетиве понашају се као огромне еластичне опруге које апсорбују енергију и затим је отпуштају. Они се могу кретати брзином којом трчи спринтер на Олимпијади.

Сваке секунде могу прећи десет метара, скакати четири метра увис, и тако километрима и километрима а да се не уморе.

Северна Америка дом је многим необичним животињама, међу којима су и летеће веверице 

Док се пењу по дрвећу, мишићи повлаче и сакривају крила. Али кад се нађу у ваздуху, са сваке стране тела развија се по једно крило сачињено од два слоја танке коже прекривене крзном који спајају зглобове на предњим и задњим ногама. 

Тело веверице скреће надолазећи ваздух и усмерава га надоле. Тако се ствара сила у супротном смеру, позната и као сила узгона, која подиже веверицу у висину.

И ако све то звучи компликовано, биће вам јасније ако протурите руку кроз отворен прозор аутомобила у покрету. Помоћу крила, ова веверица може да преклизи читав фудбалски терен, иако то ретко ради. Оне могу летети брзином од тридесет километара на час. 

Али, шта ако морате да клизите кроз ваздух као летећа веверица, а немате крила? Ваше тело би онда морало бити заиста посебног облика. У тропским прашумама Борнеа постоји једно такво створење.

Оне су дом летеће змије. Када је реч о летењу, морате сажаљевати змије. Оне немају ни стопала за ходање, а камоли крила за летење. Али само од облика њиховог тела можемо много научити о летењу. Живот на високом дрвећу може бити пун изазова.

Али како змија савладава толике препреке? Ова врста гмизаваца има савршено решење. Савитљива змија се укрути попут мотке, а њено тело постаје мост. Придржавајући се репом за гране дрвећа, шумске змије могу без да пређу раздаљине велике као деведесет процената њиховог тела. На свету постоји три и по хиљаде врста змија, али само једна може да лети.

У чему је тајна оваквог јединственог клизања кроз ваздух? Кад направи скок, змија „пропада“ због деловања гравитације.

Животиња све брже пада, али онда почиње праволинијски да лети. Да би летеле праволинијски, оне то морају да чине на мањој висини. Ако желе дуже да се одрже у ваздуху, онда морају да подстакну свој лет.

Да бисмо сазнали на које се све начине то постиже, морали бисмо да одемо насред Атлантског океана који се простире на преко дванаест хиљада километара, од једног до другог Земљиног пола и дубок је скоро исто онолико колико је Монт Еверест висок.

Током свега неколико дана, на хиљаде риба се сваке године састају како би обезбедиле потомство. Свака женка може да положи двадесет хиљада јајашаца. Убрзо потом вода постаје млечне боје јер их мужјаци оплођују. У овој измаглици је тешко уочити грабљивицу која се приближава.

Тада је најважније брзо побећи. И управо тада ове задивљујуће рибе откривају своју праву природу. Оне су летеће рибе. Њихова пераја постају крила, а реп игр веома важну улогу.

Машући њиме с једне на другу страну, рибе стварају импулс који их гура напред и даје им брзину. Грудна пераја су им аеропрофилна и подижу их све док се снага не повећа довољно да их дигне у ваздух.

Кад коначно узлете захваљујући свом чудноватом репу, ове рибе могу да прелете стотину метара брзином од шездесет километара на час.

Шта би се догодило када би животиња неколико сати могла да се одржава у ваздуху, и то без икаквог напора?

Звучи немогуће. Али у Африци има таквих животиња.

То је супов лешинар. Огромна супова крила стварају толику силу узгона да приликом клизања кроз ваздух они губе мање од једног метра на висини сваке секунде.

Дакле, ако би могли да пронађу ваздух који се подиже брже него што се они спуштају, супови би вечно могли да лете без иједног замаха крилима. Бар теоретски.

Специфичан облик суповог тела чини ову птицу правим рекордером у крстарењу ваздухом. Супови могу дневно да прелете неколико стотина километара у потрази за храном. Они узлећу на висину од једанаест хиљада метара, што је светски рекорд у птичјем свету.

Супови су само једна од многих изузетних животињских врста које узлећу ка небу да би преживеле. Али само најбољи појединци комбинују све ове вештине како би без напора савладали гравитацију и заиста постали мајстори живота у ваздуху.