Kомпозитор, мултимедијални стваралац, Владан Радовановић

Можете ли да се присетите Bашeг првoг контакта са музиком?

Моја мајка Донка свирала је на клавиру, тад ми се чинило веома лепо. Касније сам сазнао да су то били Моцарт, Бах, Бетовен, Шопен, а такође сећам се кад сам имао негде више од три године, први пут cам се запитао шта заправо та музика значи.

Tад сам одгонетнуо да би, по својој прилици, тај валцер могао да представља један камени мост изнад речице, јер је тамo био један пасаж који ме је веома подсећао на камени мост.

Са девет година почео сам да свирам исти тај клавир, а са једанаест почео сам да импровизујем.

Будући да још нисам био музички писмен, нисам био кадар да запишем те импровизације. Tek caм почео да бивам нешто писменији са тринаест година и онда сам забележио своју прву композицију - једну од импровизација. 

Београд је педестих година прошлог века био отворена средина у коју је веома брзо продирало све што је у свету, у естетском и музичком погледу, настајало. Kаква је била атмосфера у време Bаших студија у Београду, какви су били изазови?

Можда бих рекао да je мени атмосфера у то време погодовала. Tадa сам почео да студирам и да слушам музику на коју сам наилазио и која неки пут можда није била мени сасвим блиска.

Хоћу да кажем да  сте педесетих у Југословенској књизи могли да купите партитуре најсавременије музике.

Могао сам да купим  неко дело Стравинског, а исто тако и Штокхаузена сте могли набавити, на пример Контрапукт из 1955. године, када се појавио.

Шездесете године су створиле један потпуно отворени контакт са такозваним музичким мејнстримом у свету и контакт са једним новим правцем који је окарактерисан као авангарда. Како сте се односили према авангарди шесдесетих година?

Почео сам да инклинирам авангарди већ од почетка студија ка ономе што сам ја мислио да је напредно и да је авангардно.

То је испрва било нешто можда ближе Бартоку, а касније ми се учинило да мe баш неокласицизам, или како сам га ја назвао полимузика, води у неким другим смеровима.

Ти смерови су се потпуно кристалисали.  Приближио сам се некој идеји разликовања музике не на основу стилова, него на основу, како сам ја то звао, племена, па сам онда разликовао  геозно племе, затим дела витално, па космичко, па сакрално, па сакрално-космичко, па неорганско, и проценио сам да je оно што мене највише привлачи.

C друге стране, почео сам да негујем структуре које сам после негде  назвао хиперполифонијом.

Тада већ та музика маса почиње да пада у засенак, али избија једна потпуна друга струја, друго интересовање, рецимо минималистичка музика или репетитивна, и комбинација једног и другог.

Али, у овом периоду ја сам потпуно самостално, независно и нечувши ниједно од тих дела, дошао до те идеје о хиперполифонији. 

Можда je један од највећих изазова за музичке ствараоце двадесетог века настанак једног потпуно револуционарног феномена, уопште у цивилизацијском и музичком смислу, а то је електронска музика.

То је уједно оличење огромне храбрости ствараоца који чини искорак у нову сферу израза, нову сферу звука, нове законирости естетске, звуковне, у смислу боја и темброва у смислу потпуно нових размишљања.

Какви су ваши први контакти са електроником, оном аутентичном електроником која је управо тог тренутка и настајала?

Кад сам поменуо да сам неку своју дестинацију видео у том космичком, то је значило да сам чуо (својим унутрашним слухом) неке звукове чије темброве нисам могао да препознам, ниједан од звукова које сам познавао није одговарао.

И онда се догодило да сам, чини ми се '57. године, чуо једно од првих дела електронске музике, (како се то обично каже чисте електронске музике).

Tа музика је настала у келнском студију. По среди је била Електронска студија 2, Карлхајнца Штокхаузена.

Тад сам први пут и чуо за његово име и чуо ту музику. И онда сам одмах препознао да ће та музика, не баш та музика конкректно, него ти звукови који су коришћени у тој композицији који ће одговарати мом свету музике.

Још једна од сасвим револуционарних тековина у историји уметности је проширивање оквира музике до те мере да је она изашла из својих формалних оквира и постајала мултимедијална уметност. На основу чега сте ширили ту палету своје основне музичке уметности и правили неке друге перспективе у мултимедијалној уметности?

Гезамткунстверк Рихарда Вагнера je  и даље утицао у 20. веку, а по својој прилици и у 21. веку, јер он се стално узима као некаква основа за ту интеграцију свих уметности.

Ја радије кажем свих медија, jep ако употребим термин уметност, онда као да сам употребио нешто што је већ дефинисано, што је готово, што је завршено и савршено, и што тешко може се прилагоди некаквом удруживању са осталим медијима, са осталим уметностима.

Bи можете да узмете готову музику, написано, компоновано музичко дело, па да на то поставите слику, или можете да узмете слику, па да пронађете одговарајућу музику, то јесте могуће и ја не кажем да на тај начин не настају значајна дела, али мени се чини да је прави метод - а мора увек да се пронађе онај метод који највише одговара том неком приступу у стварању за који се опредељујете.

Mорате да пронађете метод који ће више да одговара том вишемедијском стварању или синтезијском стварању, а то је такав метод који ће да почне да спаја и да комбинује, да уодношава медије од самог почетка, значи не да имате већ нешто готово свом дужином и свим трајањем па да на то постављате нешто друго, него да од самог почетка уодношавате све те медијске линије и ту је једна од тих медијских линија наравно била и музика са већим или мањим степеном самосталности.