Kонтроверзни бољшевик

Готово подједнако пун мржње према овој уметничкој елити колико и жудње да постане један од њих, помоћни пијаниста се у једној од тих бескрајних, са даном састављаних ноћи каприцира да кад-тад заврши факултет, са којег је најуриван два пута, као безнадежни антиталенат.

Али за разлику од тадашњег „излаза“ (бекство у војну службу из које је након само неколико седмица себи издејствовао отпуст), овај је свакако био креативнији и успешнији: сада већ 39-годишњак стиче диплому свршеног студента контрапункта школе "Cantorum" Венсана д`Андија.

И збиља, толико је скочио у очима веселог друштванцета да га је овај последњи у низу (Клер) 1924. године ангажовао као композитора свог (првог звучног) филма – Entr`acte.

Сатисфакција беше потпуна – дрски музички жаргон једног од можда у историји музике највише понижаваног и исмеваног композитора, који својим неукусним шалама покушава да прикрије аматерство и осредњост, коначно прихвата већина његових савременика.

Тако је отприлике изгледао упис на списак бесмртних The Velvet Gentleman-а. Заправо, Virginie Lebeau-а. Или ће псеудоним Esoterik Satie бити много одређенији. Коначно, лик о којем је реч – Ерик Алфред Лесли Сати, главом и брадом.

Оставивши за тренутак по страни опус овога чудака (брецао се на одређење „музичар“, самог себе назвавши фонометричарем – музичким мерачем и бележником) поменимо мало познату чињеницу која (можда и најбоље) објашњава његов карактер, емотивни статус и реакције којима се најчешће успешно самокажњавао: смрт од цирозе јетре (изазване алкохолизмом, дабоме) Сатија је затекла у штрокавом, старудијом затрпаном апартману, његовом рају и паклу којем није било приступа 27 година никоме, доли самом власнику.

Ваљда једини логични мобилијар овог брлога бејаше пар концертних клавира, од којих је на доњи постављен онај вршни служио као складиште писама и партитура.

Тик до овог стана уселила се својевремено љубав његовог живота, сликарка и модел Сузан Валадон, којој је после само једне страсне ноћи понудио брак. Оставила га је уцвељеног и неутешног, шест месеци доцније. 

Као што је у младости био толико особен католик да се није смирио све док није основао сопствену, Митрополитску цркву уметности Исуса Диригента, тако је, приступивши 1908. године Радикалној социјалистичкој партији, сам себе прогласио „старим бољшевиком“. Али, каквим...

Није писао политичке коментаре, нити се бавио ангажованом уметношћу – ослобађао је свој (људски и етички) израз од свих тиранских конвенција – његова боемија беше директан судар са буржоа-културом, а није пропуштао прилику да се њоме спрда, почев од наслова композиција (Пријатна невоља, Истински млитави прелудиј, Три валцера драге одвратности, Исушени ембриони, Три комада у форми крушке, Бирократска сонатина, Музика за намештај), преко урнебесних упутстава за свирање (Као славуј са зубобољом, примерице), до збирке текстова обједињених под насловима Белешке једног сисара, те Сећања оболелог од амнезије.

С обзиром на то да потоњи датира из 1913. године, Сатија слободно можемо сматрати дадаистом (три године) пре дадаизма. Или, како је самог себе описао: „Премда рођен кратковид, по склоности далековид“. 

Био је врло активан у партијској организацији Аркеја, где је живео. Pадио је са децом, приређивао музичке приредбе и излете, писао прилоге за локални лист и музику за шлагере, доводио уметнике с Монмартра, основао удружење за очување историјских знаменитости Аркеја, итд.

Све је то радио волонтерски, у крајњој оскудици, а опет био толико успешан и омиљен да му је (и поред сукоба с локалним социјалистичким моћницима) додељивано мноштво званичних признања.

Сати се с таквом лакоћом поигравао неким „светињама“, што вероватно ниједном комунисти – уопште, било ком политичком активисти, тог или ма ког другог времена – не би пало на памет.

Као школски егземплар идеализма типичног за овај покрет, није се стидео да призна: „Нисам могао да сакријем сузе на вест о Лењиновој смрти, која ме је затекла на улици“.

Овај емотивни излив као да је озвучен атмосфером у коју бивамо увучени препуштајући се Сатијевим нотама, док у неком кутку пратимо мехуре прашине који у контрасветлу плутају кроз меки ваљак зрака, музиком градећи облике, евоцирајући их или о њима контемплирајући.

Његова уметност је део поетичне свакодневице, благе светлости, простора извесних тонова у чијим сенима оживљавају сећања и наговештаји сна.

Тихо, једноставно, празно, па опет, па опет... као поднева на Монмартру.

Три клавирске Gymnopedies (из 1888) су кратке, атмосферичне, подједнако класичне колико и амбијенталне, инспирисане поезијом Де Латура, нарочито делом Les Antiques, као и романом Саламба Гистава Флобера.

Занимљиво за Gnossienne је да су прве три објављене 1893. године, док су наредне три сачекале далеку 1968. По неким теоретичарима, gnossus упућује на Knossos, те су Гнозијени заправо митски ликови са Крита: Тезеј, Аријадна и Минотаур.

Неспорно је композитор био инспирисан темама које нису биле свакодневне, и које су припадале даљини.

Штимунг касног јутра, или поднева, који одаје утисак равнодушности, па и меланхолије. Простор без одвећ динамике, без превише људи, штавише готово само са усамљеником (било залуталим било одомаћеним) загледаним у неодређену тачку пред собом.

Ко је он, о чему размишља, одакле стиже, кога ишчекује? Боем, бескућник, уметник, бизнисмен, племић нашег доба?

Доколица прустовског типа, или vulgaris досађивање?

У сваком случају, потпуни контраст честим сценама из живота Ерика Сатија у којима он, изнервиран ћутањем и одсуством реакције публике док слуша његову музику посве различитог жанра, залази међу слушаоце бурно захтевајући да што гласније и драматичније учествују; тачније, да бурно негодују. Живео је за скандал, хранио се њиме. И још једино „храном беле боје“, како је дефинисао.

Најбољу реперкусију (у дословном смислу појма) Сатијевих дела сагледавамо отворивши ИМДБ-страну: након ере немих филмова које је озвучавао (при чему се најмање користио музиком, у класичном смислу) следи потпуно празан вишедеценијски период.

А онда, негде од проналаска и објаве његових клавирских комада шездесетих година, наступа потпуна помама за овим „ромињајућим, несметајућим, неутралним“ – и како ли их све не карактеришу „стручњаци“ – подлогама. Управо, за музиком на прву лопту... типично сатијевском.