Читај као што је написано, а пиши као што си прочитао

Случај Лажног Дон Кихота један је од најзначајнијих плагијата у историји западне књижевности, јер је у великој мери управо плагијат утицао на то како ће сам Сервантес завршити своје велико дело. Током читавог другог дела овог романа, Сервантес се обрачунава са Авељанедом, а коначно одлучује да усмрти свог главног јунака „како га нико не би терао да излази из раке где стварно и уистину лежи опружен колико је дуг, нимало кадар да започне трећи чин и изађе још једном“.

Ипак, као што је случај са многим популарним фиктивним ликовима, Дон Кихот наставља да живи вековима након своје „смрти“ и смрти свог правог аутора. Улога „лажних“ аутора у одржавању те бесмртности, односно трајне популарности, често бива потцењена.

Паралелно са развојем правних регулатива о ауторству, развијала се и „индустрија“ плагирања. У појединим европским државама 19. века то дословно постаје индустрија захваљујући променама до којих доводи индустријска револуција. Штампање књижевних дела постаје масовно а број писмених становника – читалаца – доживљава пораст.

Како би се поспешила продаја, издавачи су прибегавали серијалној штампи књижевних дела – већина класика деветнаестовековне књижевности, оних од којих се ученицима диже коса на главама када у лектири дође ред на роман реализма, својевремено није имала тај застрашујући „вишехиљадастранични“ изглед. Напротив, велики романи су углавном штампани у недељним или месечним наставцима, а често су објављивани као додаци у новинама. Без обзира на то, и таква издања су била скупа за ниже слојеве становништва, а оригинални језик писца умео је да буде превише компликован за оне који су тек научили да читају. Тако је дошло до настајања „популарних издања“ књижевних текстова, односно издања за шире слојеве читалаца, која, међутим, углавном нису писана и штампана уз одобрење самих аутора.

Оваква издања су била још јефтинија, а језик сведенији. Њихови аутори су преузимали фиктивни свет оригиналног аутора – поједине ликове, линије радње и сл., али није било необично да у њих унесу измене по сопственом нахођењу, тиме проблематизујући сам појам плагирања. Серијална штампа омогућавала је тим „лажним“ ауторима да сами осмисле „шта ће се догодити у следећој епизоди“ и да читаоцима понуде своју верзију приче. Подаци о распрострањености и читаности ових неоригиналних издања нису увек поуздани, будући да су често објављивани „испод жита“, али се процењује да су у неким случајевима премашивали тираже оригиналних дела.

Стављајући на страну финансијске мотиве за „дописивање“ туђих ауторских дела, који су несумњиво играли важнију улогу за издаваче него за саме писце, поставља се питање шта је те „лажне“ писце терало да пабирче плодове туђе маште. На првом месту, вероватно то што је свакако лакше искористити елементе које је већ неко измислио – способност маштања је често потцењена. Међутим, чињеница је да је сваки „лажни“ писац морао прво прочитати дело које намерава да препише, допише, измени и слично. Такође, можемо претпоставити да је тим „лажним“ писцима нешто у оригиналним делима било привлачно, нешто им је заголицало машту. Сви добро знамо да голицање захтева реакцију – чешкање. Голицање маште такође захтева реакцију. Прва реакција је уживљавање у конкретан свет маште који отвара извесно дело, али за оне који су највише заголицани, то често није довољно. Њима је неопходно и домаштавање. То готово заразно дејство маште познато је одвајкада – народна (усмена) књижевност другачије не би постојала – а у 20. веку отеловљује се као посебан феномен – fan fiction.

Фанови, односно љубитељи, обожаваоци, поштоваоци у 20. веку почињу да образују фандоме – заједнице фанова које настају услед потребе да измаштани свет који их опчињава добије чвршћу везу са реалним светом. Фандоми често настоје да успоставе маштарије које су прочитали у књигама, видели у серијама, филмовима или игрицама у стварном свету. Један од најупечатљивијих примера је претварање квидича – измишљеног спорта из фиктивног света Харија Потера – у прави спорт (авај, технологија и даље није довољно напредовала да играче квидича опреми летећим метлама, те морају да трче на њима).

Међутим, најчешћи облик активности фандома који су окупљени око неког дела фикције јесте управо писање фан фикције. Карактеристично је да ову појаву најчешће изазивају дела која жанровски припадају фантастици и која имају више оригиналних наставака. У последњих неколико деценија, тачније од појаве интернета као платформе за масовну комуникацију, фан фикција се првенствено везује за онлајн простор, чиме се вешто крије од кршења закона о ауторским правима. Фанови, као писци аматери дописују своја омиљена дела на глобалним форумима, блоговима, сајтовима, друштвеним мрежама и тиме избегавају потенцијалне казне. Тиме, међутим, и даље не успевају да избегну прекоре и етичке осуде – залуђеници који се ките туђим перјем.

Неко може рећи да се Џејмс Џојс окитио Хомеровим перјем када је написао Уликса, неко може рећи и да се сам Хомер окитио перјем старогрчких митова, чији аутори никада неће бити познати. Без претензија да поредим дела фан фикције са овим ремек-делима књижевности, можда ипак није лоше сетити се да плодови маште, оног тренутка када се објаве јавности, имају ту особину да привлаче јавност да их убере. Ако се испостави да је плод укусан и сочан, неће ли свако ко га је пробао пожелети да семе посеје и у својој башти?

Но, где смо стали са Дон Кихотом? Он лежи покопан у раци, тврди Сервантес? Мени се чини да сам га недавно видела у филму Терија Гилијама. И тамо је Кихот умро, али не онако како је Сервантес написао. Мада сумњам да је Сервантес у могућности да се преврће у гробу, када је и сам, захваљујући онима попут Гилијама, који не престају да га читају и поново пишу његово дело, постао бесмртан.