Исидор Бајић, знаменити композитор 19. века

Рођен је 10. августа 1878. у Кули. Прва музичка знања стекао је у новосадској Српској гимназији код професора Јована Грчића, који је сопствену огромну љубав према музици успевао да пренесе и на своје ученике.

На очев наговор, по завршетку гимназијског школовања, Бајић одлази на студије права у Будимпешту. Међутим, кришом од оца уписује се и на Музичку академију, где учи композицију код Ханса фон Кеслера, заједно са Белом Бартоком и Золтаном Кодаљем. Већ у то време испољио је знатне организаторске способности: основао је, наиме, хор са српским студентима, и са њима, као диригент, приредио низ концерата.

Након завршених студија Исидор Бајић се враћа у Нови Сад и добија место наставника музике и појања у гимназији у којој се и сам школовао. Поред тога, активан је и на многим другим пољима. Године 1903. покреће часопис Српски музички лист и нотну едицију Српска музичка библиотека, у којој објављује сопствене композиције и дела својих савременика; 1909. оснива музичку школу, која данас носи његово име.

Уз све то, пише уџбенике за своје ђаке, међу којима су Теорија нотног певања, и Клавир и учење клавира. Такође, преводи страна музичко-теоријска дела; саставља зборнике црквених песама за употребу при појању; пише чланке за свој часопис и за Летопис Матице српске; делује као хоровођа и оркестарски диригент; бави се клавирском и вокалном педагогијом, на концертни подијум доводи тамбурашке ансамбле; заузима се за оснивање Савеза српских певачких друштава итд.

Посвећени стваралац 

Исидор Бајић је био веома посвећен и музичком стварању. Као композитора, привлачили су га разнолики музички жанрови и облици – од соло песме и опере, преко клавирске минијатуре и симфоније, до сплетова намењених тамбурашким оркестрима.

Бајић компонује у романтичарском духу, једноставно и прегледно, са преовлађујућим ослонцем на фолклорне узоре. Многе певане нумере које је писао за позоришне комаде Сеоски лола, Чучук Стана, Дивљуша и Ракија, стекле су велику популарност, па су се касније рашириле као народне творевине. Међу њима су и данас слушане песме По градини месечина сија, Зрачак вири, Јесен стиже, дуњо моја, или пак народна игра Српкиња, коју је Бајић касније унео у своју оперу Кнез Иво од Семберије.

Омиљена народна музичка драма

Кнез Иво од Семберије је једна од првих српских опера. Бајић ју је радио према истоименој национално-романтичарској драми Бранислава Нушића, чији је основни мотив борба између турских освајача и српског робља. Дело је проткано народним мелодијама, уз посебне музичке карактеризације ликова из два супротна табора – српског и турског. Истичу се заокружене музичке целине, попут игара оперско-балетског типа – Српкиња и Чочечка игра или хора Еј, ко ти купи. Премијерно изведена 1911. године у Народном позоришту у Београду, ова Бајићева опера убрзо је стекла статус омиљене народне музичке драме и доживела је велики број репризних извођења.

Циклусом соло песама Песме љубави, као и циклусом клавирских минијатура под називом Албум композиција, обухваћена су дела у којима се Бајић знатно удаљио од фолклорних узора и уједно остварио највиши степен личног уметничког израза. Ипак, мелодика соло песама подсећа на старе градске песме и романсе, на шта посебно указују остварења Дивна си, Магла пала, Веруј да те љубим и Успаванка моме сину Владимиру. Она у основи одсликава време прожето националним осећањима и интересовањем за фолклор, али је и под снажним утицајима тадашњих европских музичких токова.