Дејвид Вујић: Скептицима поручујем да је слетања на Месец било

Сви који памте, данас се присећају где су били када су чули вест да је Армстронг крочио на Месец. Где сте Ви били? Шта је био Ваш посао у том тренутку и како сте пратили слетање?

Занимљиво је да смо били јако узбуђени, да смо осећали јако узбуђење поводом успеха „Аполове" мисије. Моје колеге и ја смо се налазиле на послу, многи су били у контролном центру како би пратили летелицу. Неки од нас су били у конференцијским салама који се налазе у производном погону у Калифорнији. Ја сам био задужен за надгледање развоја читавог пројекта. Сви смо били окупљени и надали смо се успешном слетању. 

Цела планета пратила је лансирање, стрепела да ли ће се посада вратити. Јесте ли ви у тиму имали дилему и имали сумњу у успех ове мисије?

Није било толико страха колико је било анксиозности и одређена доза забринутости. Међутим, већ почетком шездесетих година почели смо рад на пројекту и требало нам је девет година да развијемо читаву летелицу и читав пројекат. То је невероватан подвиг. Успех мисије је захтевао много тога, на пр. било је потребно 99 одсто квалитета и безбедности за нашу екипу. Ако говорим као неко ко је био тамо током лансирања, није било толико страха него смо осећали забринутост и читава организација и сви они који су били одговорни за инжењерски део пројекта осећали забринутост, али били су ипак донекле сигурни да ће бити успешан.

И 50 година после овог великог догађаја многи имају дилеме. Има и оних који тврде да се то никада није догодило и да је све изрежирано. Имате ли Ви неке недоумице у вези са мисијом у којој сте учествовали? Шта још треба да се разјасни о овом догађају?

Наравно, и даље има доста скептика у вези са тим да је „Аполо" заиста слетео на Месец. Многи верују да је читав тај програм снимљен у студију попут Дизниленда, али то није случај. Било је много презентација и фотографија које су направљене на Месецу и које су доказ слетања, али њих су људи погрешно тумачили. Видели смо слику Армстронга који ставља америчку заставу која се вијори на Месецу и одмах су скептици рекли да тамо нема ваздуха и да тамо не може да се вијори. Међутим, Армстронг је био веома свестан тога и закачио је попречне штапове како би застава могла да се вијори.

Друга ствар за коју су се скептици закачили била је примедба да се на неким фотографијама види одраз Армстронга на визиру кациге База Олдрина и питају се ко је то снимао. Скептицима одговарам да су то биле камере које су се налазиле на њиховим оделима о оне су снимале како су се кретали.

Покушали смо да срушимо све те дилеме скептика, међутим један део јавности и даље сумња у успех мисије, али то јесте била успешна мисија.

Готово пола века, више од 45 година, провели сте у аеронаутици и авио-индустрији. Има ли достигнућа, открића и подухвата у Вашој каријери које се може мерити са овим из 1969. године у јулу?

Након успешног слетања на Месец, било је много открића појавила се информациона технологија, лансирне ракете, имамо мобилне телефоне, наш комуникациони систем се веома развио. Наши инжењери су наставили да дизајнирају и развијају системе не само за истраживање свемира већ и за друге сфере. На пример, познато нам је возило Тесла које је развијено на темељу сазнања од тада.

Сада је систем свемирског истраживања безбедан и остварив. Било је и других напредака и у медицинској технологији који су започети у „Аполо“ програму где смо развили разне програме који су претеча разних открића данас. 

Ми приписујемо та достигнућа и Србима који су учествовали у том програму и генерално Србима, рецимо Тесла и Михајло Пупин имали су кључну улогу у успеху програма „Аполо“ и желим то да истакнем јер многи развоји и процене тестова могу њеихова су открића.  

Свих ових година изузетно сте ангажовани. Један сте од оснивача и председник Теслине научне фондације, потпредседник Српског института, члан Борда директора Пословног савета САД и Србије, како се прича кад год имате прилику подсећате на своје српско порекло. Како ћете, осим разговора о свемиру и мисији искористити боравак у Србији? 

Уживао сам у сваком тренутку у Београду и имао сам прилику да разговарам са многим људима о мисији. Имао сам веома густ распоред, али заиста сам уживао знајући да преносим поруку Србији и деци у Србији да им преносим нешто на шта могу да се поносе и после низа разговора и презентација, ја овде имам фамилију у Београду и надам се да ћемо имати један породични скуп пошто многи чланови моје фамилије се никада нису упознали, живе у различитим деловима Европе. Моја сестра живи у Калифорнији, али осим ње моја родбина је овде. Мој отац је емигрирао у Америку пре Првог светског рата и никада нисмо заборавили значај породице и Србије и зато бих волео да имам довиљно времена да посетим породицу и пријатеље које имам овде.