Мислим звуком, дакле постојим

Њишући се на забораву, готово судбински нам бистрину архетипских аксиома муте замишљене и надограђене конструкције, не дозвољавајући да сагледамо одговоре на нека битна питања.

„Музика потиче с Неба, а обреди добијају облик на Земљи; изаћи изван тих облика довело би до насиља и нереда“, спознао је Конфучије, те поентирао: „Да бисмо имали праве обичаје и музику, морамо разумети принципе Неба и Земље“.

Шта нам је дакле, вековима доцније, чинити – увек изнова доказивати кривовернима да смо неодвојиви од својих корена?

Превладати растући страх да је музика на крају свог пута?

Или се, пуни оптимизма, уздати да је Конфучије имао право: заједничка светлост Неба и Земље је вечна, једнако као и њена исходишта.

Чињеница је да је нешто с музиком запело у овом нашем узбудљивом, убрзаном, под упитник система вредности стављеном времену.

Када је инвалидно свето тројство елемената који чине музику – мелодије, хармоније и ритма – лута се у потрази за утврђеним координатама логичних правила, а у озбиљни ћорсокак запада сваки покушај стварања нових.

Покушаји сувопарне конструкције искључиво рационалних вредности остају увек на нивоу експеримента, једноставно стога што је занемарен психолошки садржај музике, који је један од темеља њеног постојања, и то не у неком традиционалном облику, већ у њеној суштини.

Тај психолошки садржај је управо оно ирационално, оно најтеже или никад објашњиво, што свакоме једнако припада и што је вечна тајна музике.

Срећна је околност што постоји и друга крајност (докле год постоје две стране спремне за борбу, било из очаја, било уверења, нада за промену постоји; само је усамљеник који кроз пустињу хода ни сам не верујући у проналажење оазе осуђен на пропаст).

Та се пак друга крајност, све панично бежећи од сваке рационалне категорије музике, губи у пуким покушајима стварања неке нове естетике израза, по сваку цену. На тај начин се она претвара у произвољну игру са звуковним ефектом тренутка.

Овај феномен се (готово вриштећи) доказује у свим делима самозваних композитора примењене музике. Недовољног знања, умешности и (посебице) талента, они се прихватају поигравања с музичким елементима одређеног видео-рада или сценске представе, истовремено недорасли коришћењу тих ефеката, као и несвесни улоге (психолошке и мисаоне) тишине која је део звуковног ефекта тренутка.

Последично, она губи своју темељну функцију, дочим сваки звучни ефекат (који може оставити добар утисак, но никако не може бити мисао-покретач дела) постаје сам себи сврхом.

Третирање изванмузичких елемената по правилима музике носи велики ризик пуког привида звуковног смисла којег дилетанти тешко да су свесни.

Решавање дилема музике са овако апстраховане позиције води вечном враћању привиду људске душе, те осигураном неповрату еманације људског духа.

Покушајмо стога Конфучијев аксиом прилагодити данашњем начину закључивања, имајући при томе у виду искуство стварања и мена музичких облика: Сам звук потиче са Неба, а ако начин његовог обликовања схватимо као обред којим се звук исказује, онда је облик звука задатак Земљи задат.

Постоји један вечни пут, нит која повезује Небо са Земљом.

Звук је (као иманентна вредност) дарован човеку да га обрађује. Вредност те обраде зависи од ступња разумевања законитости овог суптилног (двосмерног) односа.

Прекинути живот оваквог својеврсног „проводника“, као и не познавати принципе по којима он функционише, значи одрећи се или Неба или Земље, то јест не разумети принципе по којима музика једино и може бити музика.

А од тих принципа почиње смисао који се (када је звук у питању) трансформише у савршен принцип реда, који је као такав битни ослонац сваког покушаја мишљења звуком.