Колико знамо, а колико мислимо да знамо о свемиру

Васиона је била предмет интересовања људи од када је настала култура и цивилизација. До недавно, васиона је била недосежна и недостижна за човека и у том смислу сва та пажња која је посвећена њој није без основа и не чуди што су људи и тада, као и данас, заинтересовани за њу, сматра гост Јутарњег програма, Бранко Симоновић, астроном из Астрономског друштва „Руђер Бошковић“.

„Ми смо о васиони и васионским телима сазнавали и на посредан начин, путем астрономије. Упознавали смо природу света, у већој или мањој мери, како је време пролазило, али, заправо, тек у савременом добу, половином или у последњим деценијама претходног столећа, човек је искорачио са земље у небо и наступила је космичка ера“, истиче Симоновић.

Циолковски, отац и пионир савремене космонаутике, је говорио да је Земља наша колевка, али човек никада не остаје цео живот и цео век у колевци. И заиста, са космичком ером, човек је начинио прве кораке из те колевке, додаје астроном.

Често се поставља питање зашто човек после окончања програма „Аполо 17“, 1972. године, више није крочио на Месец, мада, строго узевши, по мишљењу Симоновића, човек ни пре 50 година није морао да оде тамо, бар не из практичних и прагматичних разлога. То је пре свега био један симболички важан корак.

„Сматрам да је било изузетно важно да, без обзира на ту чињеницу, човек оде тамо. Треба имати у виду да је мисија „Аполо“, и уопште слање човека и у васиону, а камо ли на Месец, изузетно скуп и прескуп подухват, и веома ризичан. Дакле, носи са собом низ непогодности, а човек је као мехур. Када га пошаљете некуд увек стрепите да ли ће нешто да му се деси. Што ће рећи, да је Месец, ако говоримо о истраживању, куд и камо лакше да истражи нека сонда, неки лендер или слично, него човек. Зато мимо тог симболичког оквира, када се схватило да је човек скуп, Наса је смањила буџет за те ствари и човек више није ишао тамо“, истиче Симоновић.

Последњих година се све више прича и о свемирском туризму. Широм света, људи који то себи могу да приуште, пријављују се за бројна путовања. То плаћено борављење у васиони на овај или онај начин већ је и заживело и има неку своју кратку историју.

„Како се чини и будућност овог пројекта је светла, кад имамо у виду да се у то укључио и приватни сектор, да га тако назовемо, мимо званичних агенција као што су Роскосмос и Наса. Може се очекивати да ће у некој перспективи, ако све буде по вољи и плану оних који су то смислили, бити чак и веома егзотичних ствари“, мишљења је гост Јутарњег програма.

Недавно је администрација Доналда Трампа наложила да се убрза реализација лунарног програма, како би се у наредних пет година остварило ново слетање човека на Месец, уместо до 2028. године, како је раније планирано. Тај пројекат је назван „Артемида“ у част грчке богиње Месеца.

„Амбиције које су они ставили пред себе су изузетно велике, јер, као што је неко рекао, они неће сада ићи на Месец да би га посетили и вратили се, већ да остану тамо. Циљ је да се можда, направе и неки стационари, односно да се започне нека ћелијска изградња будуће базе, и још много тога“, наглашава Симоновић.

Међутим, гост Јутарњег програма сматра да је проблем то што иза свега тога не стоји нека племенита научна мисија, већ иза тога стоји, очигледно, нова трка на политичко-војном плану.

„С једне стране, тиме се демонстрира доминација, јер Америка жели да се врати у ту игру у којој сада већ многи нови актери су се појавили као снажни играчи, пре свега Кина. А, с друге стране, Месец је и потенцијални ресурс сировина“, додаје Симоновић.

Ове године се навршава и 60. годишњица од „Луне 2“ и „Луне 3“, која се обично заборави због обележавања човековог спуштања на Месец, а „Луна 2“ је била први импактор, прва ствар начињена људском руком, која је доспела на површину Месеца.

„На тај начин су у тој трици, Совјети у ствари начинили први корак, а „Луна 3“ је заправо, донела први снимак оне друге, даље стране Месеца, тако да су и те две мисје веома значајне“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму, астроном Бранко Симоновић.