Зашто су нам ствари лепе? Одговор је у неуроестетици

У ужем смислу, неуроестетика повезује две велике научне дисциплине: психологију и неуронауке, мада у ширем смислу, она укључује и друге дисциплине, као што су еволуциона биологија, па и филозофија.

Неуроестетика користи две опште методолошке парадигме које се стандардно срећу у когнитивним и афективним неуронаукма – технике мерења активности мозга и технике клиничких (неуропсихолошких) студија. Поред њих, неуроестетика користи и методолошки приступ који је специфичан за њен предмет – а то је квалитативно поређење карактеристика уметничког дела са принципима рада перцептивног система.

Др Слободан Марковић, професор Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, истраживачки се интересовао за неуроестетику у две линије: визуелна перцепција и психолошка естетика. О томе је говорио на предавању које је недавно одржано у оквиру циклуса „Све стране неуронаука“, у Научном клубу Центра за промоцију науке.

„Хтео сам да упознам публику са новим истраживањима неуралних основа естетске преференције. То је једна релативно млада област; још није позната ни људима који се баве неуронаукама, ни психолозима“, изјавио је проф. Марковић.

Успех неуроестетике

Постоје разне контроверзе у вези са тим на који начин су повезани неки неурални супстрати, пре свега, активност нашег мозга и неких супкортикалних структура са нашим естетским одлукама, естетским суђењем, естетским доживљајем. Истраживачи који се тиме баве заснивају истраживање на мерењу мождане активности врло грубим техникама, а у неким ситуацијама врсте естетског доживљаја не могу тако да се мере.

На пример, ако пролазите кроз музеј гледајући слике, не можете притом вући цео скенер који би снимао активности вашег мозга. Свакако, боље је имати више информација о неком процесу него мање. У том смислу, неуроестетика, као дисциплина формирана пре двадесетак година, има шансе да се конституише у неку теоријски чвршћу област. 

„Једини главни успех неуроестетике до сада, јесте да повеже нашу естетску преференцију (свиђање) са неким неуралним структурама које се иначе активирају при доживљају пријатности. Хедонички тон (уживање у нечему) уско је повезан са доживљајем лепог. Порука би била да је сваки наш ментални акт, или сваки део нашег менталног живота, заснован на неким неуралним процесима, али на који начин повезујемо своје феномене свести са тим неуралним основама, мора бити засновано на неким ригорозним истраживањима“, закључује проф. Марковић.