Ел Сид – шпански Марко Краљевић

У то доба, хришћане на Иберијском полуострву понесоше приче о Првом крсташком походу, те и они распарчаваше Умадијски калифат на ситне кнежевине не би ли се њихови владари доказивали ко је бољи. Грабили су из „буџета" нештедимице, желећи да на своје дворове доведу како угледне научнике и уметнике, тако и ратнике плаћенике, муслимане и хришћане. Притом нису пропуштали прилику да присвоје земље којима су „помагали", наравно.

Елем, као одани поданик владара Кастиље Санча Другог, наш Родриго храбро предвођаше освајања покрајина Леона, Галиције и Торе. Када током опсаде Саморе 1072. године би убијен Санчо, Родриго с подозрењем посматраше наследника, брата му Алфонса Четвртог, држећи га за учесника тог злочиначког подухвата. Лукави брат, свестан да мора придобити наклоност овог делије, ожени га кћерком грофа од Овиједа, лепом Хименом.

Међутим - невоље у рају: након једног војног изасланства (добро, убирања харача од маварског краља Севиље Алмутамиса) пакосни противнички „лоби" на двору Алфонса оптужи Родрига за присвајање дела плена, што овај искористи да га брже-боље протера из Кастиље 1081. године. Да не би траћио стратешке атрибуте, Родриго се препоручи маварском краљу Сарагосе Алмутамину, сатрвши војске владара Арагона, Барселоне и Валенсије.

Желећи да исправи грешку, Алфонсо Четврти га моли да преузме барјак у здруженој операцији (у то време лабавих и кратковеких савезништава) Бадахоса, Андалузије, Малаге, Тортосе и Севиље против Леона, Арагона и Кастиље. Сада већ искусни Родриго, мудро је пустио обе војске да се туку без њега до исцрпљења, те је с лакоћом поразио прво барселонског грофа Беренгера Рамона Другог (за чијег је сестрића, по добрим средњовековним обичајима, оженио кћер Марију), а затим мирно ушетао у Барселону, где је са женом столовао до 1099. године.

Премда је окончање овоземаљског боравка Родрига Дијаза де Вивара прилично приземно и тривијално - наиме, скапао је од глади заједно са својим суграђанима, након вишегодишње опсаде Мавара - од тог тренутка почиње легенда која се протеже све до данашњег времена.

Верна Химена, супруга „Ел Сида", или (од милоште) „Ел мио Сида" (од сиди, или саид - на маварском господар), такође и „Ел Кампеадора" (campi doctor, на латинском господар бојног поља) - везује га, дакле, мртвог за коња и шаље назад на бојно поље. Тај призор не само да је мотивисао борце у одлучујућој бици за Валенсију већ су Мавари, поверовавши да је Сид васкрсао, наврат-нанос јурцали у одступници ка својим лађама.

Предање о мртвом јунаку који растерује душмане вековима је хранило поколења Шпанаца у борби против ислама. Велики шпански спев Песма о Сиду (El cantar de mio Cid) забележен је неколико деценија након смрти протагонисте, и он је у наступајућим вековима инспирисао уметнике, особито у форми хронике и романсера. Првобитно као епопеје, а касније узимајући све више уметничке слободе, аутори су измаштавали детаље из Сидове младости, емоција према Химени, све до ароганције са којом је кренуо у инвазију Француске (!?), у епосу Mocedades de Rodrigo, на пример.

Шта је било после

Ел Сид је, осим верног кљусета Бабијека (не знамо да ли је и он на равне части добијао следовање текућине од свог господара) имао и не један, него два мача, које је чак и крстио - Коладом и Тизоном. Сковани су у Кордоби од дамаског челика (још од старог Рима сматраног најквалитетнијим), а присвојени су од краља Марока. Колико је симболично значајно бити им у поседу, сведочи чињеница да је један од њих - Тизону - 2007. године (на 800-годишњицу настанка Песме о Сиду) од Војног музеја у Толеду, после жестоке борбе (не на бојном пољу, богу хвала!) откупила Аутономна заједница Кастиље и Леона за целих 1,6 милиона евра.

Будући да су кћери Ел Сида удате у краљевске породице (Марија за барселонског Рамона Другог, а Христина за Рамира, унука краља од Наваре), многи данашњи европски владари (укључујући и краља Шпаније, дабоме) вуку порекло од његовог унука, краља Гарсије Рамиреза од Наваре.

Изван граница Шпаније, Сид је инспирисао Французе: Пјера Корнеја за трагедију, а Жила Маснеа за оперу. Од неколико екранизација најуспешнија је она коју је режирао Ентони Ман 1961. године, са звездама Чарлтоном Хестоном, Софијом Лорен и Рафом Валонеом. Овај спектакл је Мартин Скорсезе назвао „једним од најбољих епских филмова свих времена".