Римски бунар

Поуздано се зна да данашњи облик бунара потиче из времена Аустроугара. За време другог заузимања Београда (1717-1739) приступило се реконструкцији Београдске тврђаве, од које је направљено модерно здање. Сврха бунара била је да послужи као алтернативно решење у случају рушења водовода или у време опсаде. Бунар који је погрешно назван „римским", изграђен је 1731. године под управом принца Александра Виртембершког.

Основна специфичност овог бунара јесу двојне спиралне степенице, и то што је уклесан у камену. До данас се не зна тачна дубина бунара, али историја каже да су Аустријанци на 50. метру наишли на вододржљив слој. Посебно је занимљиво што се бунар није пунио подземним водама, већ се она акумулирала на унутрашњим зидовима и сливала на дно.

Постоје разне „градске" приче о том месту. Године 1956. у бунару је током радова пронађен леш једне жене. Наиме, злочинац је са својом љубавницом шетао Калемегданом и позвао је да погледају бунар, што му је послужило као изговор да је у исти баци. Тај догађај био је инспирација редитељу Душану Макавејеву да сними филм „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ", који је прославио глумицу Еву Рас.

Велика мистерија је погибија Лене Книћанин и Јелене Марковић, које су покушале атентат на краља Милана на дан његовог миропомазања, 1882. године. Обе су биле заточене у Римском бунару, а након неког времена, пронађене су мртве. 

Најпопуларнија је прича о једном монструозном смакнућу. Реч је о „суђењу" Лоренцу Ујлакију и његовим слугама који су хтели да град предају Турцима без борбе, али уз новчану надокнаду. Њихов задатак је био да кришом отворе капије Тврђаве како би Турци неометано ушли и извршили напад. Завера је откривена, а они су спуштени на само дно бунара без хране и воде. Са врха бунара бачени су ножеви како би се затвореници међусобно поубијали.

Оно што је сасвим тачно јесте посета чувеног редитеља хорор филмова Алфреда Хичкока, који је за Римски бунар рекао да га доживљава веома инспиративно и да би волео ту да снима.