Франц Кафка

Кафка је био оптерећен детињством и страшним последицама које је оно имало на његово схватање живота. Оца Хермана Кафку доживљавао је као хладног и неосетљивог. Породица се у више наврата селила. Похађао је основну школу до десете године, а затим гимназију. Увек је био одличан ђак кога су наставници хвалили. Они су, међутим, у Францу будили само мржњу и страх. Током школовања, за њега су били значајни само његови школски пријатељи. Трећину времена у школи, ученици су проводили учећи грчки и латински. Други предмети били су математика, географија, историја и веронаука. Док је похађао гимназију, главни проблем у Прагу био је - питање језика. Говорити немачки значило је подржавати Царство и бити непријатељски настројен према Чесима. Међутим, Кафка није сам одлучио да похађа немачку школу. Тамо су га послали. Иако његова породица није практиковала јеврејску веру, сви су знали за Кафкино порекло.

Становници који су говорили немачки напредовали су у животу, што је и био наум владе. Такав систем није се допадао патриотским Чесима. У таквом је амбијенту Кафка одрастао. Контрадикторност му није била страна. Проникнуо је у срж корупције, непотизма и неправде. На прелепим улицама Прага, где се Моцарт поносито шепурио, а архитекте надмашиле саме себе у пројектовању велелепних зграда, становници овог града били су незамисливо растрзани. Кафка је у својим делима дочарао њихову тескобу, и помогао им је да је освесте и разумеју.

Кафка је можда мрзео школу, али је, на срећу, међу ученицима имао интелигентне пријатеље који су делили његова интересовања. Нарочито се везао за Хуга Бергмана, с ким се дружио од првог разреда основне школе. Бергман је увек био најбољи ђак и с лакоћом се сналазио у свим академским институцијама које су похађали.

Био је и посвећени Јеврејин и циониста. Сматрао је да Јевреји треба да оснују своју државу у Палестини, обећаној земљи коју им је Бог доделио. Кафка му се по том питању супротстављао, али таква неслагања нису утицала на њихову блискост. Њих двојица су до краја живота остали пријатељи. Са четрнаест година, Кафка је Бергману најавио да ће постати писац.

Кафка и његови пријатељи били су окружени само мушкарцима. Сретали су жене, али су оне или припадале њиховим породицама, па су, самим тим, биле неприступачне, или су то биле жене са улице, лако доступне младићима из средње класе. Кафкина осетљива природа била је осуђена на тежак живот свуда и у свим условима. Међутим, његов живот у Прагу био је ноћна мора. После гимназије уписао је студије права. Када је реч о квалитету предавања, Универзитет у Прагу је, као и било где другде, био на ниском нивоу.

За Кафкино образовање нису биле заслужне институције, већ лични напори и дружење са људима као што су Полак и Брод. Полетни Брод је био чврсто уверен у таленат свог пријатеља, као и у то да је живот драгоцен. Да није било Брода, Кафкина дела вероватно никада не би била откривена јавности.

С дипломом доктора правних наука у џепу, Кафка се запослио у једној фирми за осигурање. Требало је да осећа захвалност, али Кафку је и даље интересовало само писање. После шест месеци, даје отказ и запошљава се у државном осигуравајућем друштву, где се радни дан завршавао у један сат. Тако је, током послеподнева, могао да се посвети писању. Своју главну бригу је решио - зарађивао је довољно за живот, а пола дана је могао да проведе пишући.

Међутим, сати проведени у канцеларији шкодили су Кафкином физичком и душевном здрављу. Писац је по природи већ био склон депресији. Свој посао је добро радио. Међутим, сматрао је да бирократски систем, пун корупције, ленчарења, улизивања и непотизма, разара душу. Ипак, да се није бавио тим послом, можда нам не би оставио драгоцена дела.

Захваљујући Броду, објављене су две Кафкине приповетке. Процес писања три романа по којима је данас познат - био је дуг и мукотрпан. Кафка је патио у друштвеним условима у којима је живео, али и у кругу породице. Јасно је да су његова дела инспирисана личним искуством, а ипак, у њима нема ничег личног. Њему је само дело било важно.

У Кафкином даљем животу постојала су два проблема која су га мучила и с којима није успевао да се избори. Нажалост, рано је напустио свет, и за собом није оставио обиман опус.

Први проблем био је здравствене природе. Никада се није осећао здравим, а био је свестан везе између свог душевног и физичког стања. Знао је да му је потребна здрава исхрана и физичка активност. У то време, на немачком говорном подручју, физичко здравље било је изузетно важно, као начин доказивања супериорности германске расе. Кафка се подвргавао посебним вежбама и режиму исхране.

Међутим, у томе је био екстреман. Његова породица га је гледала како жваће сваки залогај хране много дуже него што је уобичајено. Заправо, следио је савете једног америчког лекара чију је књигу прочитао.

Ако је религија следбеницима наметала строга одрицања, Кафка је сматрао да он може да поднесе и већа лишавања. Његова воља била је довољно снажна. Туберкулоза га је напала неочекивано. После свих напора којима је излагао своје тело, сасвим је логично да није имао снаге за борбу против ове болести.

Његов други велики животни проблем тицао се жена. Често се заљубљивао и чезнуо је за срећним брачним животом. Међутим, жене које је волео за њега су одмах постајале неприступачне богиње, којих он није достојан. Себе је увек доживљавао као ружног, док је, у ствари, био висок, леп, па и привлачан. Сви који су га упознали говорили су о његовој племенитој природи, љубазности, такту и смислу за хумор. Зачудо, био је и изузетно практичан у свакодневним пословима и многима је помогао добрим саветима.

Замало није ступио у брак са две жене. Фелице Бауер је била једна од њих. Чувала је његова писма до краја живота. Међутим, тек што би веза почела, претварала се у неку врсту компликоване ноћне море, какве његове приче тако добро описују. На крају би он нашао разлог за раскид.

Осим потешкоћа у личном животу, Кафка је проживео страхоте Првог светског рата. Није био способан за војну службу, али изгубио је пријатеље. Изненађујуће је то што у Кафкиним делима не налазимо непосредни одраз ужасних догађаја у његовом животу.

У средишту његовог интересовања био је појединац. Изричито је одбијао да посматра свет кроз призму масовних покрета, веровања, расе, националности, или чак рата. У његовим делима нема ни трага од личног живота. Истицао је чињеницу да појединац најбоље познаје самог себе и да праву животну битку водимо са сопственом личношћу и људима из свог окружења.

Кафка је написао роман под насловом Америка, иако никад тамо није боравио. У њему пратимо борбу једног младића који покушава да започне нови живот у новом свету. Међутим, радња би могла да се одвија било где. У тој књизи, национална припадност, материјални успех и положај, сасвим су неважни. Реч је о човеку који, по доласку у нову земљу, распакује кофер и наставља да буде оно што јесте, у универзалном и људском смислу.

Написао је многе приповетке, међу којима су две дуже, Преображај и У кажњеничкој колонији. Ова два дела ужаснула су многе читаоце; одликује их хладна и безосећајна равнодушност којом писац описује застрашујуће ситуације. Када је Кафка писао, бледеле су све пометње и потешкоће у његовом животу. Само неколицина писаца може да му парира у смелости, јасноћи и прецизности у писању.

У Замку и Процесу, јунаци су скромни појединци ухваћени у замку система. Они систему прилазе са здравим разумом, а суочавају се с његовом апсурдном безизлазношћу. Кафка пружа задивљујућу слику функционисања света.

Код четрдесетогодишњег Кафке који је био на самрти уселила се деветнаестогодишња Јеврејка како би га неговала. То је, без сумње, био један од најсрећнијих периода његовог живота. Дора Дијамант била је једина особа са којом је осећао слободу да буде оно што јесте.

Кафкина болест је у то време била неизлечива и од ње се болно умирало. Писац није могао да гута ни мршаве оброке које је наручивао. Умро је 3. јуна 1924. у аустријском санаторијуму, а сахрањен је у Прагу, непознат јавности.

На срећу, ту је био марљиви Макс Брод, који се до тада већ прославио многим објављеним књигама. Он је увек био свестан чињенице да је Кафка јединствен аутор. Да би се цео свет уверио у то, Брод се посветио уређивању и објављивању Кафкиних дела. Написао је, такође, прву Кафкину биографију у којој пружа драгоцен и веома личан портрет свог пријатеља.

Није чудно што су нацисти, по доласку на власт, забранили Кафкине књиге. Хитлеров апсурдни, смртоносни систем био је оличење оних система с којима се сусрећу Кафкини јунаци. Ипак, његове књиге преведене су на енглески и друге језике и постепено су продрле у главне токове светске књижевности. Данас је јасно да ниједан уметник или човек који испитује универзалне вредности - не може да занемари дела и визију задивљујућег Франца Кафке.

Кафка је био посвећени писац који за живота готово ништа није објавио. Макс Брод је приредио и објавио дела после његове смрти, а њих можемо да поделимо у три категорије: „разно", приповетке и романи. Разно: Кафкини дневници нису били намењени јавности. Међутим, будући да расветљавају његову измучену личност, ипак су објављени. Читајући их, треба имати на уму да људи у дневницима чешће пишу о својим патњама него о радостима.

Писма која је писао двема женама, Фелици Бауер и Милени Јесенској, такође су објављена, откривајући читаоцима нежну страну његовог карактера.

Приповетке су доступне у бројним издањима и укључују две дуже новеле. Преображај је прича о човеку који се претвара у бубу и о последицама те метаморфозе на његову околину. У кажњеничкој колонији је необична прича о справи за мучење и њеном бриљантном функционисању. Изумитељ те справе дичи се њеном ефикасношћу, попут пекара поносног на свој укусни хлеб.

Кафка је написао три романа, чија недовршеност не умањује њихову величанственост. Америка је његов први роман који садржи помало комичне делове. Иако јунак пролази кроз разне невоље, ово дело има топлину и шарм. Кафка никада није био у Америци, али у овом роману описује обећану земљу, за коју се испоставља да је велики изазов. У Замку пратимо пут човека који се тамо запошљава. Какав је то посао и ко су његови послодавци, остаје мистерија. Напори јунака да постигне успех дочарани су низом богато развијених, апсолутно убедљивих и очаравајућих сцена.

Најзад, у Процесу реч је о човеку који је ухапшен на основу нејасних оптужби. Он улази у бесконачну битку са намером да схвати како се нашао у тој ситуацији и како може доћи до оптужбе. Баш као и јунак, читалац све време осећа да је решење надохват руке. Разрешења нема, али је ово дело путовање на које се вреди отиснути.

Суштину Кафкиног стваралаштва налазимо у приповеци Преображај. После читања ове књиге, многа литерарна, драмска и филмска остварења, постају нам данас јаснија. Замак није довршен, али је тако снажно написан да читалац, у силној жељи да јунак оствари своје науме, постаје део саме приче. Савршена јасноћа којом је Кафка писао чини његова дела лаким за читање и разумевање. Утеху налазимо у сазнању да његови јунаци никада не одустају.