Имитирање паукове свиле

Пауци преду оно што је сан сваког инжењера. Паукова свила је јака као челик, растегљива је, није отровна и разградива је. Али пауке није лако гајити. Сваки произведе само малу количину свиле. Деценијама су научници покушавали да имитирају свилене нити и да их употребе као хируршки конац, за прављење атлетске одеће или непробојних прслука, али њихове синтетичке замене су се показале као лоше. Сада је тим научника приволео бактерије да стварају свилу јаку и еластичну као што је и паукова.

Истраживачи су претходно трансплантирали пауков ДНК (повезан са прављењем свилених нити) у бактерије, свилене бубе, биљке чак и козе, у напору да масовно произведу ову супстанцу. До сада, најбоље нити које су направили инжењери биле су само упола јаке као оне које прави паук. Тајна јачине паукових нити лежи у великим молекулима беланчевина који се састоје од стотина низова амино-киселина сличне дужине, ДНК секвенци које се понављају. Али, „генерално, природа не воли понављање ДНК и проналази начине да то спречи", каже Фуџунг Џанг, професор на Универзитету Сент Луис у Вашингтону. Пауци су нашли начин да стабилизују велике ДНК ланце, али другим створењима такве поновљене структуре се прекину или се промене.

Да би избегли овај проблем, Џанг и његове колеге модификовали су пауков ДНК повезан са прављењем протеина од којих су направљене свилене нити. Микроорганизми којима је уграђен овај ДНК стварају молекуле протеина свиле са јединственим везицама-привесцима. Они повезују два молекула како би створили жељени дугачки ланац, после чега отпадају. Истраживачи ове протеине мељу у прах, потом мешају с раствором и та смеша може да буде претворена у влакна која су јака као природна.

Синтетичка свила може да буде одржива замена за влакна која су добијена од деривата нафте, као што је најлон, каже Џанг. Међутим, тек треба доћи до методе уз коју би се велике количине правиле по прихватљивим ценама. Проблем који се испречио бржем коришћењу ове технологије, јесу скупе хемикалије.