Грејам Грин, писац, шпијун, комуниста, католик

Није било неуобичајено да се почетком треће деценије прошлог века, у доба настанка и развијања фашизма, млади интелектуалци из богатих кућа определе за комунизам. Током 1922, Грин је био члан Комунистичке партије Велике Британије и чак је тражио дозволу за улазак у Совјетски Савез, што се ипак није догодило.

Студирао је историју на Колеџу Балиол у Оксфорду и објавио књигу поезије. Пошто је дипломирао, Грин је прво радио као приватни тутор, а затим као новинар у часопису Нотингемски журнал, а онда као помоћник уредника Тајмса. Из протестантизма је прешао у католицизам 1926, након што је упознао будућу жену Вивијен Дејрел Браунинг. Касније је себе називао католичким агностиком, а некад чак и католичким атеистом.

Први роман Човек изнутра из 1929. и добар пријем, омогућили су му да дâ отказ у новинарским кућама и ради редовно као романописац. Његов пут за Мексико 1938, са циљем да посматра ефекте владине кампање о присилној антикатоличкој секуларизацији, платила је издавачка компанија Лонгман, захваљујући Гриновом пријатељству са Томом Бернсом.

МИ6

У тајну обавештајну службу МИ6 Грина је регрутовала сестра Елизабета. Та врата су му већ била отворена, стекао је добро образовање и поседовао породичне референце за тај посао. Стриц је био секретар Адмиралитета, брат у морнаричкој обавештајној служби задужен за праћење јапанске царске морнарице, а и сама Елизабета радила је за МИ6.

Као романописац, Грин је људе које је упознао и места где је живео, претварао у материјал за своја дела. Фабуле његових романа смештене су на неуралгичне тачке савременог света: Лондон (Бојиште, 1934), Краљевину Југославију (Воз за Истанбул, 1932), два борилишта револуционара и полиције; на поља политичких сукоба: Мексико (Моћ и слава, 1940), у средњу Африку у доба рата (Суштина ствари, 1948), Индокину (Мирни Американац, 1955), на Кубу (Наш човек у Хавани, 1958), у Конго (Спаљени случај,1961), на Хаити (Комедијанти,1966).

Упркос локалном колориту, средине у његовим књигама јесу метафоре за поприште на коме се човекова савест обрачунава с властитом инерцијом. Детективском заплету, напетој хајци, атмосфери потере и страха, одговара морална разапетост и потреба да се човек тргне из летаргије, да се определи, према Богу или некој политичкој, оружаној борби, дакле, да направи избор и преузме одговорност за тај избор. Ипак, локални колорит у Возу за Истанбул ‒ не постоји.

Воз за Истанбул

Према Гриновом роману Воз за Истанбул, Пол Мартин је 1934. снимио филм Оријент експрес. Грин је радњу свог романа сместио у воз Оријент експрес (попут многих других писаца), а делови поглавља носе имена станица: Остенде, Келн, Беч, Суботица, Истанбул. Под лажним именом, др Чинер путује у Краљевину Југославију, у Београд, одакле је својевремено побегао као жртва монтираног судског процеса. Његов задатак је да организује радничке демонстрације и социјалистичку револуцију.

Могуће је да је Грин био инспирисан Обзнаном из 1920. и Законом о заштити државе, 1921, којима је Комунистичка партија Југославије забрањена декретом. Иако је тада била трећа по снази, Комунистичка партија Југославије практично је стављена ван закона; њеним парламентарним представницима онемогућен је рад, да би им потом мандати били поништени.

Забрањени су левичарска штампа, пропаганда, окупљање, а странци који би подржавали њено деловање, били су протерани из земље. Велики део радње Воза за Истанбул одиграва се у Суботици. Ипак, сасвим је очигледно да Грин, који је овај сецесионистички архитектонски драгуљ, прецизније, железничку станицу, описао као блатњаву рупчагу, никада није крочио ногом у Суботицу. Према неким изворима, Грин јесте путовао Оријент експресом, али само до Келна. Ипак, моралне дилеме, тескоба савременог човека, разапетост између околности и потребе за правдом и социјалном једнакошћу, доминантни су у роману. Нобеловац Вилијам Голдинг је описао Грина као „врхунског хроничара свести и анксиозности човека двадесетог века".