Господари и робови

Нема више забрањених кретања, нема прописаних облика, узмеш било какав консонантан акорд (или не-акорд) без припреме или разрешења; модулације су непотребне (чак и између, примерице, Гис-дура и ха-мола), унакрсница тушта и тма ‒ не би ли се избегао неукусни утисак (боже сачувај!) двогласа у истом тоналитету; дочим се свим дувачима исписују комплетне хроматске скале. 

Инструменталисти, а и певачи, бравуре старих солиста доживљавају као евентуално допадљиве, премда чудњикаве безначајности. А с ону страну бине ‒ публика факирског стрпљења истренирана да, готово не трепнувши, после два сата коначно дочека савршену каденцу.

И све то на ползу не само маестру чији стваралачки дар пркоси свим правилима, већ и занатлији којем су без правила руке практично везане. Чинило се да ће уследити права поплава музике, јер ће се у оваквим условима симфонијске поеме и(ли) музичке драме импровизовати на сваком ћошку.

И било је то интересантно, неко време. Подлегали су „ђавољем искушењу" и највећи. Пентатонике, додекафоније, атоналност, електронске и серијалне фазе прошли су и један Стравински, Шенберг, Прокофјев, Шостакович, Барток, Бритн ‒ са различитим задржавањем. И некако се увек враћали у неокласицизам и необарок. Тих седам белих, плус пет црних дирки остало је неприкосновено, чини се.

Но авај! ‒ господар је окован, а роб је на слободи. Да ли је књижевност ишта лакша данас, када је свако (само)прозван писцем? Да ли је вајару конкурсом за 'xy' споменик између редова прописано какву врсту рада захтева инвеститор? Је ли данас лакше набавити рецимо добро илустрован Стари завет него во времја када је чак и један Холбајн послушно прецртавао конвенционалне цртеже, и када би Доре и Тисо били свакако на ломачи спаљени, због богохуљења?

Истина је да укидање правила само рашчишћава пут правим тешкоћама у музичкој композицији. Оно води композитора in medias res, одричући му свако признање ако се придржава услова којих се више нико не придржава ex cathedra.

Ко су онда ти композитори (или би их требало метнути под наводнике?) којима професор Факултета музичке уметности цитира једног од ауторитета класике: „Научи да пишеш фугу, а потом је немој писати"? Имамо ли данас ситуацију да, док је сваки иоле интелигентнији студент свестан sine qua non-потребе да научи оно што је било урађено, не би ли изнашао шта он сам може урадити ‒ дотле је паралелно отворен пут сваком (полу)аматеру и полутану несвесном да су иста дела (која су установила ту музичку слободу говора) управо до небеса дигла ниво који је потребно досегнути за стварну величину?

Или је, опет, у праву био Жан Жак Русо: „Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима. Онај који поверује да је господар других заправо је више роб од њих".