Уметност уметности

Садржаји које уметници представљају често су потпуно исти. Од неолита су то љубав и смрт, разочарање, страх, бол, радост... Али мењају се форме, начини изражавања. И свака генерација и сваки уметник понаособ трага за неком својом формом.

Било да сте тога свесни или не, окружени сте различитим облицима уметности. То може бити нека скулптура, слика, фотографија, или пак нешто од чега потпуно зависимо а не сматрамо да је исто облик уметности. Уметност ‒ као и рад, производња, егзистенција, религија, секс, наука, филозофија ‒ припада култури.
Без културе и свега што чини културу, она и не постоји. Уметност симболички представља нашу интеракцију са природом, са стварношћу и окружењем.

Уметност је лепота. Уметност је истина. Уметност је стваралаштво и зато она захтева целог, потпуног човека, читаву његову свест, осећајност, искуство, подсвест. Јер, њен стваралачки карактер захтева и једну нарочиту способност уживљавања у мотив, и то способност пуну фантазије, и моћ да се то уживљавање изрази. У том смислу је за разумевање уметности потребно разумевање тог „језика уметности". А публика, да би разумела дело, мора да зна тај „језик". Другим речима, тешко ћемо доживети уметност или уметничко дело ако нисмо способни да откријемо „шта је уметник хтео да каже". Међутим, у савременој уметности имамо један дивергентан приступ, па често уметници стварају дело у којем ништа не желе да кажу, пуштајући публику да сама очитава своје значење. То је посебан пут који заправо публику доводи у позицију коствараоца или неког ко је уметников саучесник. То је особина концептуалне уметности. Ако вас неко позове на неку поставку концептуалне уметности, могуће је да ћете бити попрскани различитим бојама, или да ће вам просути на главу перје итд. Дакле, мораћете некако да учествујете у том малом „ритуалу" јер без вас би та уметност представљала ону класичну уметност која се дешава у позоришту, на пример. Али и учествовање у тим представама, где је само дело одвојено од публике, у ствари је део неке прошлости а људи и то воле. Човек једноставно ужива у томе да седи и да посматра бајку која се одвија пред његовим очима.

И зато се квалитет уметничког дела обично процењује на основу тога колико стимулише ‒ какав утисак оставља на људе, број људи у којима је то дело изазвало неку емоцију, у коликој мери се то дело цени, какав утицај дело има данас или је имало у прошлости. Већина уметничких дела која се генерално сматрају ремек-делима поседује ове атрибуте.

Дефиниција коју је дао Лав Толстој каже: „Уметност је оно људско деловање којим појединац другима свесно преноси своја осећања и искуство путем одређених спољних знакова, да код других, које његово дело дотакне, изазива иста та осећања и доживљаје". И Реноар каже да уметничко дело мора да вас зграби, увуче у себе и однесе далеко. Оно је средство којим уметник предаје своју страст.

Сваки човек има мање или више развијену способност да прима утиске и осећа лепоту једног дела али мали број је способан да из масе утисака, мисли и осећања ишчупа једну посебну врсту истине о свету и људима.
Јер, уметност је увек истина.