Савина путовања

Поред многих фактора, од великог значаја за опстанак средњовековне немањићке Србије била су путовања Саве Српског током свих фаза његовог живота, од монаха до архиепископа.

Историјски извори откривају да путовања у средњем веку нису тако ретка појава. Сава Српски је пропутовао већи део ондашњих византијских, бугарских и медитеранских земаља; стигао је до Палестине и Јерусалима.

Подсетимо, на Светој Гори се замонашио, у Цариград одлазио код византијског цара Алексија Трећег Анђела, у Никеји је издејствовао аутокефалност Српске цркве и потом био рукоположен за првог архиепископа; у Солуну писао Номоканон, у Свету земљу одлазио да се поклони светињама.

Пре свега, то су била дипломатска и ходочасничка путовања која су отварала нове перспективе у погледу политике, културе, религије, медицине и других чинилаца.
Академик Александар Дероко је 1934. године пажљиво обрадио и саставио карту Савиних путовања.

Више од десет хиљада километара оскудним транспортним средствима, на путу на коме вребају невоље од болести, разбојника, гусара, војске и других отежавајућих околности, без могућности контакта на који је навикао савремени човек ‒ можемо закључити да је то био прави подвиг.

Доментијан, главни биограф и ученик Св. Саве, забележио је да је на далеким путовањима на Истоку архиепископ Сава даривао манастире и добијао вредне поклоне од црквених великодостојника. На многим светим местима златом је куповао мошти светаца и доносио их у Србију, знао је да ће чудотворне мошти имати заштитну моћ и да ће подићи углед цркве. На своје последње путовање, које је у државном, дипломатском, верском смислу било најзахтевније, отиснуо се 1233. године.

У том тренутку Цариград је под окупацијом Латина, седиште Васељенске патријаршије премештено је у Никеју (Мала Азија), у Светој земљи затишје између крсташких ратова, а у средњовековној Србији долази до смене на престолу: уместо Радослава почиње владавина краља Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, ктитора манастира Милешеве. Такође, Сава је пред пут поставио за архиепископа Арсенија Првог Сремца, који касније премешта седиште Српске цркве из Жиче у Пећ, где гради Св. Апостоле.

Како је записао Доментијан, Св. Сава је на своје последње путовање кренуо из Жиче на коњу у Стари Град (Будва), одатле бродом до Брендинија (данашњи град Бриндизи), затим у Апулију. Преко Медитерана до Свете земље, потом на Синај, у Александрију, Каиро, Антиохију.

Из Доментијанових рукописа сазнајемо да је у Александрији посетио тадашњег александријског патријарха, а потом и александријског султана, од кога је добио разне мирисе и еликсире са Истока ‒ ароматичне смоле, балсаме, зачине, лековити камфор и стиракс који су познати на Истоку од давнина. 

 У повратку је прошао кроз Јерменију и морским путем стигао до Никеје.

Потом наставио у Цариград, одатле је преко Црног мора дошао у Месемврију (данашњи Несебар) и у Трново, где је преминуо 1236. године.