Мистерија погледа Да Винчијеве Мона Лизе

Бројне су теорије о идентитету Мона Лизе: уметник је насликао своју мајку, самога себе, своју аниму, идеализовани, женски део психе сваког мушкарца. Мона Лиза се појављује и у популарним књижевним папазјанијама заснованим на најлуђим теоријама завере. Неки чак сматрају да је Мона Лиза Леонардово сведочанство о сусрету са ванземаљцем или да садржи скривене кодове и поруке.

Бруно Нардини тврди да Леонардо није могао да се одвоји од Мона Лизе све док је није продао француском краљу Франсоа Првом. Други пак тврде да је сликар Мона Лизу носао свуда са собом, оставио непотписану и недатирану, јер није био задовољан.

Шта крију Ђокондине очи

Ђорђо Вазари је још у 16. веку открио да је Мона Лиза портрет Лизе дел Ђокондо, рођене Гералдини, треће жене фирентинског трговца Франческа дел Ђоконда. Леонардо је портрет насликао између 1503. и 1506. године. Лиза дел Ђокондо је приликом портретисања туговала за преминулом ћерком, а сликар је, да би је орасположио, доводио свираче. У једној од новијих биографија Мартин Кемп тврди да је Лиза имала петнаест година када се удала за Ђоконда, немилосрдног трговца робљем. Њен брачни живот је био несрећан, пун увреда и понижења. Ђокондо, наручилац слике, није преузео портрет који је наручио и сликар га је носио са собом.

Портрет једне тајне

Наш сликар Предраг Бајо Луковић (1958) насликао је 1982. Портрет једне тајне који показује да је Мона Лиза, заправо, Да Винчијев аутопортрет. Четири године касније, у Њујорку, уметница Лилијана Шварц потврдила је компјутерском анализом да Луковићева слика открива идентитет Мона Лизе. Ова слика инспирисала је психијатре, сликаре, песнике, етнологе, историчаре уметности: др Владету Јеротића, Мира Главуртића, Драгана Јовановића Данилова, др Бојана Јовановића, Дејана Ђорића. Очигледно је надахнула и аутора  Да Винчијевог кода Дена Брауна, познатог по компилацији већ публикованих туђих идеја и теорија.

Скривена слова

У Мона Лизиним очима неки су открили слова Л и С и сматрали да се Л не односи на Лизу, већ на Леонарда, а С на Ђана Ђакома Капротија, мајсторовог штићеника, слугу и ученика, познатог под надимком Салаи. Салаи је био модел за Бахуса (претходни назив слике: Св. Јован Крститељ). Проф. Силвано Винчети доводи у везу Мона Лизу и лик апостола Јована са Последње вечере, који седи десно од Исуса.

Мона Лиза, ипак, не гледа у вас

Ефекат Мона Лизе је вековна оптичка илузија која се ослања на суптилну игру светла и сенке и помера нашу перспективу. Зато имамо фасцинантан утисак да нас поглед портретисаног прати по просторији, као Рембрантов аутопортрет са сомотском беретком из 1634. Рационална чињеница да се насликане очи не покрећу, не може да умањи субјективни посматрачев утисак.
Време је да се промени име ефекту Мона Лизе, сматрају Гернот Хорстман и Себастијан Лот са немачког Универзитета Билефелд. Њихова истраживања су објављена у часопису i-Perception.

Ангажовали су 24 испитаника. Уместо да сваког учесника питају да ли осећа да га Мона Лиза посматра, тражили су од њих да измере правац погледа помоћу двометарских столарских лењира. Лењири су постављени на размаку од 66 цм између испитаника и монитора. Истраживачи су мењали величину и видљиву површину Мона Лизе да би утврдили да ли је перцепција њеног погледа под утицајем других делова лица.

Хорстман и Лот су користили 15 различитих нивоа зумирања (неки учесници су видели целу главу, други само очи) и прикупили више од 2.000 процена. Да би избегли исте позиције и бројеве на лењиру, померали су Мона Лизу улево и удесно за 3,4 цм. Закључак је био да уопште не гледа директно у посматрача, већ мало десно. Тачније, угао погледа био је у просеку 15,4 степена.

Ефекат Мона Лизе постоји у сликарству, али не на слици чије име носи, тврде истраживачи. Мона Лиза не гледа у нас, али гледа Рембрант. Вековну заблуду Лот и Хорстман објашњавају нашом потребом за контактом очима и жељом да будемо центар пажње неког другог. Па макар био и насликан. 

Приредила Мирјана Бјелогрлић