Творац лаких и елегантних стихова

Стихови којима је Волтер Скот описао своју јунакињу Елену у песми „Госпа од језера" били су изузетно популарни те је много туриста долазило у област Тросакс како би уживало у лепотама језера Катрин и Елениног острва. У оближњим градовима брзо су морали да граде хотеле како би се искористила најезда посетилаца а популарност овог краја ни данас не јењава.

Скот никад није имао високо мишљење о себи као песнику, али његови стихови су лаки и елегантни. Способност да лепо исприча причу и опише ликове и радњу задржавају пажњу публике.

Јунаци његових прича су младићи који, после много опасних ситуација, на крају ипак освоје лепе јунакиње. То је било веома популарно. Радњу је смештао у високе планине и долине Шкотске. Такви крајолици су одговарали укусу тадашње публике широм Европе. Можда је управо зато сер Волтер Скот постигао велики успех међу савременицима.
После смрти овог великана, подигнут му је споменик у Улици принчева у Единбургу. Мало ком писцу је указана таква част.

Његов раскошни стил, склоност да надуго приповеда о историјским догађајима, досетке и одушевљени описи ликова можда Скота данас чине мање популарним од других писаца 19. века, али његови најбољи романи, попут њему омиљених „Срца Мидлотијана" или „Антиквара", свакако заслужују да се уложи труд у читање јер онда неће бити тешко схватити зашто су баш овог ствараоца његови савременици толико ценили.

Сер Волтер Скот се родио 1771. у лепој шкотској престоници Единбургу. Шкотска је била краљевина, а онда је ушла у састав Уједињеног Краљевства, иако је по много чему ипак остала засебна држава. У то време она је имала неколико изузетних људи, попут филозофа светског гласа Дејвида Хјума и Адама Смита, сликара Алана Ремзија, Хенрија Рејберна и Дејвида Вилкија, и писца Роберта Бернса, а имала је и дивне грађевине браће Адама и Вилијама Чемберса. Због свега тога Единбург је био један од највећих центара просвећености 18. века.

Поштовање према прецима 

Скотов отац, такође Волтер, био је веома поштован правник. Шкотска је имала властити правни систем, што је за припаднике ове професије подразумевало кретање у високим друштвеним и интелектуалним круговима. Кад се родио млађи Волтер, породица је живела у стану у дугој единбуршкој улици Колеџ Вајнд, близу чувене улице Каугејт. Попут већине улица шкотске престонице, и Колеџ Вајнд је била мрачна и изузетно прљава а зграде су биле веома високе. Већина тих грађевина и даље постоји. Имају по десет или дванаест спратова, а Шкоти за њих имају посебан назив.

Убрзо после Волтеровог рођења породица се преселила на примеренији и елегантнији трг Џорџ, један од најранијих класичних примера градње који ће обогатити Единбург. Као ћерка универзитетског професора медицине, Скотова мајка је била добро образована, па је породица била поштована с обе стране и веома важна у друштву тог времена. То је било значајно и за писца, који ће развити велико поштовање према прецима и васпитању.

Као мали, оболео је од дечје парализе, због чега је храмао на десну ногу. У покушају да га излече, послали су га да живи на фарми „Сенди Ноу", четрдесетак километара јужно од Единбурга. Тај крај сад називају Скотовом земљом, с лако препознатљивом вилом „Илдон Хилс". Тамо се касније доселио и сместио радње романа које је писао.

Још као дете био је опчињен романтичношћу историје а тај га осећај никад није напустио. Зато је био у складу са својим временом и људима у целој Европи који су саосећали са Стјуартом и пола века касније. Сви су се дивили борби за слободу. За младог Волтера Скота било је сјајно што је Шкот: био је поносан на своје наслеђе и бранио би га по сваку цену. Иако је био веома млад, сасвим је извесно да су се таква осећања неговала и развијала у „Сенди Ноу". Управо она ће постати окосница његових каснијих радова.

Иако је имао само дванаест година, уписао се на Единбуршки универзитет и већ на другој години заблистао као познавалац метафизике и логике. Болест га је спречила да заврши студије, а кад се опоравио, започео је петогодишње школовање за правника у очевој канцеларији. Путовања по земљи су му омогућила да добро упозна шкотски начин живота, што ће касније искористити за своју поезију и романе.

Био је заљубљен у старе замкове, препознатљиве крајолике, реке и потоке којима Шкотска обилује. Одушевљено је говорио о људима свих класа који су му могли причати о прошлости и биткама које су се водиле и певати му баладе о својим прецима. Књижевно дело „Тужбалица последњег минстрела" постаће камен темељац Скотове славе и успеха. Тад је писац постао свестан да ће његов животни позив бити књижевност. Романтични еп „Мармион" објавио је 1808, а две године касније и „Госпу од језера".

Године 1813. Скот је нашао рукопис романа „Вејверли", који је започео још 1805. Прионуо je на посао и завршио га. Радња се одвија пред саму побуну Шкота чији је циљ био повратак принца Чарлса на престо. Скот је с пуно страсти приказивао борбу бројних ликова у тим хаотичним и ужасним временима. Роман „Вејверли" је постигао невероватан успех.

Био је велики колекционар старина. У његовој збирци налазили су се предмети савремених великана, али и оних из прошлих времена: бодеж и торбица Роба Роја, пиштољ који је припадао Монтрозу, једном од главних јунака романа „Стари начин умирања". Наставио је да купује земљу око куће и имања као наследство за своју децу. У његовим романима, добар породични живот и частан брак највише су се ценили.

Пут га је одвео и у Париз, у ком је упознао свог хероја Велингтона и многе друге значајне људе. Требало је да му француска престоница пружи много материјала за писање. Три романа су уследила после повратка: „Гај Манеринг", „Антиквар" а, иако оболео од озбиљне болести која га је мучила више од три године, успео је да заврши и „Роба Роја" децембра 1817.

Изузетан осећај за историју 

Уследили су нови романи, а екранизације неких од њих (као што је „Квентин Дарвард") постале су омиљене међу биоскопском публиком. Испод његовог пера потом излазе „Ајванхо" и „Црвена рукавица". Сазнао је да се драматизације његових дела играју у позориштима широм земље и био је веома задовољан.

Још два романа је објавио 1825. и започео рад на обимној Наполеоновој биографији о којој је дуго размишљао. Написао је „Госпођицу из Перта", још три романа, бројне кратке приче и „Дедине приче" ‒ књигу шкотске историје. Умор и болест су га савладали 1832. године.

Његов изузетан осећај за историју учинио је много за буђење свести Шкота о њиховој романтичној прошлости. Научио их је да поштују себе. Сер Волтер Скот је сахрањен у опатији Драјбург, поред своје жене и гробова својих предака.

Његове књиге, занимљиви ликови, маштовите приче и смисао за хумор, простодушност и, пре свега, развој историјског романа, снажно су утицали на светску књижевност и бројну армију читалаца.

Приредила Тања Чанић Млађеновић