Доктор са Сорбоне премијер Србије

Искуство и дело тих људи могло би да помогне у хватању корака са културним и цивилизацијским вредностима доба у коме живимо. Ко следи њихов пример мање лута.Чини се да смо (скоро сви) сметнули с ума да је Србија на почетку друге владавине кнеза Михаила (1860‒1868) добила председника владе (1860‒1861) и министра спољних послова који је био доктор права са угледне Сорбоне.

Можда би неко цинично могао да закључи ‒ један ко ниједан, случајност! Или ‒ ни доктор са Сорбоне није могао цивилизовати Србију. Шта би он, као такав, могао да ради у дивљој Србији?

Са садржајним и сложеним животом Филипа Христића (1819‒1905) ко жели може да се упозна у монографији Јелене Пауновић „Филип Христић" (Београд, 2015), која је њена докторска дисертација. За ову прилику издвојићемо само неколико биографских чињеница које би могле да послуже као подстицај.

Филип Христић је докторирао правне науке на Сорбони 1848. У Паризу је боравио од 1841. до 1848. са краћим прекидом (1846). Школовање је започео у Београду код поклисара Ђоке (Ђорђе Клидис), a наставио у Крагујевцу.

Велику школу (гимназију) завршио је 1836. У класи је било 15 ученика, најбољи су били Димитрије Црнобарац и Филип Христић. Прву класу крагујевачких ђака кнез Милош је поставио у државна надлештва као практиканте. Филип је добио место у београдском суду (магистрату). И господар Милош је знао да „писмени" људи морају да обављају важне послове, без школовања то није било могуће. Скромни почеци, у добром смеру.

Школована елита 

У жељи да научи стране језике и да се даље образује, са својим другом Стојаном Јовановићем Лешјанином, у августу 1939. написао је молбу Првом намесништву да о државном трошку буде послат на школовање у иностранство. Било је то време прве владавине кнеза Михаила од 1839. до 1842.

Влада је одобрила државну стипендију. Државни савет је одлучио да на школовање у Беч пошаље десетак државних питомаца. Предност су добијали они који су били сиромашнији. Стипендија је износила 200 талира годишње, што је било недовољно за основне потребе.

Питомце је на пут повео Јосиф Миловук, трговац из Будимпеште, тада благајник у Министарству просвете.

Филип је у Бечу учио грчки, латински, француски и немачки језик. Одушевљавао се немачким језиком и филозофијом и желео је то да студира. Државне стипендисте у Бечу је надгледао Вук Караџић. Није био задовољан њиховом дисциплином јер нису желели да их било ко контролише. Писао је негативне извештаје и тражио да уместо њих пошаљу друге.

Кнез Михаило је 1841. одлучио да свог секретара Јована Мариновића пошаље у Париз да усаврши своје знање француског језика и изучи дипломатску струку. Јован Мариновић и Константин Николајевић дошли су у Беч са решењем министра просвете и Христића повели у Париз. Њима се у Паризу новембра 1842. придружују Димитрије Црнобарац и Коста Магазиновић.

Тако је у Србији настајала европски школована „елита" тога доба, чији утицај и деловање нису суштински познати широј јавности.

Сматра се да је Филип Христић, као први премијер друге владавине кнеза Михаила (мада је на тој функцији био само годину), поставио правне основе власти која је младом Обреновићу омогућила да се ослободи турског патроната и крене ка европском државном и друштвеном устројству.