„Доктор Живаго”: више од књиге

Под Толстојевим утицајем, Пастернак је заволео језик сеоске културе и живот руског сељака. Револуцију је дочекао с одушевљењем, надајући се бољем животу обичног народа. Та љубав је остала за цео живот. Она је била јача и од разочараности совјетским режимом. Због те љубави и није желео да оде из Русије. За свог „Доктора Живага" Пастернак је желео другачију судбину.

Пребег

Совјети су одбијали да штампају књигу, што је била сјајна прилика за Запад. У том тренутку се у Русији налазио Серђо дʼАнђело, представник италијанске издавачке куће Фелтринели која је имала везе у комунистичкој партији. Разговарао је са Пастернаком и од њега добио рукопис књиге. Тако ће овај Италијан постати најважнији посредник у пребацивању књиге „Доктор Живаго" иза Гвоздене завесе. Серђо дʼАнђело је 1957. књигу кришом однео из Совјетског Савеза у Берлин, где је предао свом послодавцу Ђанђакому Фелтринелију. Издавач је веома брзо схватио да у рукама има ремек-дело и у књижевном и у културном погледу.

Издавач и писац нису могли да се састану. Дописивали су се на различитим језицима, једино кад је требало пренети важне поруке, та писма су била на француском језику. То је била договорена шифра. Када је режим затражио од Пастернака да пише Фелтринелију и тражи да му врати рукопис, наводно због исправки, то писмо је било написано на руском језику. За Фелтринелија то је био знак да Пастернак пише под принудом. Совјетски режим је забранио објављивање романа, што је Пастернака још више учврстило у намери да роман изађе ван граница Совјетског Савеза. Одлучује да још неколико копија књиге нађе свој пут до других земаља. Једна од њих је, захваљујући француској студенткињи руског језика, доспела у Француску. Књига није имала на себи никакав наслов нити име писца, тако да је без обзира на строгу граничну контролу ипак успела да пребегне.

Преко Пастернакове породице, књига је доспела и у Велику Британију. Породица се двоумила око објављивања романа ‒ с једне стране је постојао страх од последица по Борисов живот у Совјетском Савезу, а с друге, породица је осећала снажну пишчеву жељу да се роман објави. 

Упркос свим напорима совјетског режима да се рукопис врати, италијанска издавачка кућа Фелтринели је објавила роман „Доктор Живаго" новембра 1957, чиме је стекла глобално ауторско право. Интересовање је било толико велико да је Фелтринели издао права на објављивање романа на још 18 језика.

Пион у политичкој игри

Након објављивања књиге у Италији, роман „Доктор Живаго" је доживео велики успех. Ниједан руски писац до тада није избегао совјетску контролу. То је посебно разбеснело тадашњег совјетског премијера Никиту Хрушчова. Главни скандал за режим није био толико садржај романа колико то што је изашао из земље и што је објављен у иностранству.

Тако Пастернак постаје пион у много већој и опаснијој политичкој игри. У време Хладног рата, све што је било уперено против Совјетског Савеза, било је богом дано за другу страну. Књига је привукла пажњу Ције, која је желела понизи совјетски режим тако што ће штампати књигу на руском језику и илегално је пребацити у Русију. За западне силе то је била пропагандна операција.

У Холандији, у Хагу, књига „Доктор Живаго" је одштампана на руском језику у скоро хиљаду примерака. Одређен број књига нашао се 1958. на Светској изложби у Бриселу, у павиљону Ватикана. Тамо су посетиоцима из Совјетског Савеза делили примерке романа замотане у смеђи папир. Тако је Пастернакова књига поново прешла границу Совјетског Савеза и дошла до места одакле је и потекла.

Борис Пастернак у том тренутку није имао представу на који начин се његова књига користи као политичко и културно оружје против Совјетског Савеза. Нови ударац стиже 23. октобра 1958, када у Переделкино стиже телеграм да је Борис Пастернак добио Нобелову награду. Совјетски режим поставља услов писцу ‒ уколико оде у Шведску да прими награду, више не може да се врати у своју земљу. Док је Запад Пастернака величао и награђивао, код куће је била сасвим другачија ситуација. Избачен је из Удружења књижевника, јавно је осуђен и назван црном овцом у совјетском друштву. Притисак је постајао све јачи. Није му било дозвољено да узме новац од Нобелове награде нити од позамашне продаје књига у иностранству.

Пастернак се убрзо разболео од рака плућа. Умро је 30. маја 1960. у Переделкину. Совјетска власт није могла да му опрости понижење које је због њега претрпела. Желела је да његова смрт прође неопажено, али руски народ је имао нешто друго на уму. Исписана на папиру, порука о његовој сахрани доспела је до многих који су, упркос забрани масовног окупљања, дошли у Переделкино на последњи испраћај великом руском писцу.

Године 1988. роман „Доктор Живаго" коначно је штампан и у Русији. Годину дана касније, Пастернаков син је у Стокхолму примио Нобелову награду у очево име.

Приредила Блаженка Бијелић