Слушати телом, плесати срцем

О стваралаштву и педагошком раду разговарали смо са уметницом Сањом Крсмановић Тасић („Хлеб театар") која је искуство стекла на радионицама Смиље Мандукић.

Данас постоје различите форме савременог плеса. Какав је био Смиљин приступ у откривању чаролије коју ствара покрет тела?

‒ Смиљана је константно трагала за новим изражајним формама у модерној игри. У њеним кореографијама тело играча постаје инструмент изузетне експресије и његовим својеврсним говором ‒ кроз лагане прегибе, визуелно допадљиво развијање играчких линија, сугестивни плес руку ‒ исказују се филозофска размишљања о човековом односу према стварном свету и свету његове маште, који се узајамно преплићу.

Узмимо у обзир да је Смиљана рођена почетком 20. века, 1908. године у Бечу. То је време сецесије, неколико година пре Великог рата, belle époque... Рано је остала без мајке па је неко време провела код тетке у Вршцу, где ће касније упознати Олгу Шматкову, солисткињу Београдског балета пореклом из Русије. На њеним часовима се упознавала са уметничком игром. То су већ биле двадесете године, време између два светска рата.

Беч, много могућности западног света и живот са оцем свакако су утицали на Смиљине прве кораке у свету уметности. Које бисте битне моменте издвојили из тог периода њеног живота?

‒ Пошто јој је отац стално живео у Бечу, тамо је завршила средњу школу. Француски језик је усавршавала у једном женском пансиону у околини Париза, а балет је сасвим случајно ушао у њен живот. Потом, уписује најбољу балетску школу у Бечу, коју је тада водила бивша примабалерина Бечке опере, Цецилија Чери. Касније наставља усавршавање као студент бечке Академије за извођачку уметност и упознаје неке од водећих личности у свету плеса. Живот на Западу између два светска рата пружао је многе изазове.
Бављење неком врстом уметности у то време наилазило је често на отпор родитеља који су захтевали конкретније занимање. Смиљана је још за време студија изводила солистичке плесне концерте у Бечу, Грацу, као и пред својом публиком у Вршцу 1927. године. По тадашњој моди, а и због строгости оца, узела је уметничко име „Беба Бе".

Путеви на пољу каријере на Западу укрстили су се са онима које је крчила у Београду?

‒ Прва представа у Београду ‒ Смиљин играчки деби био је 1928. године. Тада је имала 20 година. Играла је кратко и у Народном позоришту у Београду, тада је београдски балет био веома добар захваљујући руским балеринама. Ипак, није било играчких улога које би одговарале Смиљином плесном образовању.

Године 1931. од Министарства просвете у Београду добија дозволу за отварање сопствене школе „за ритмику и пластичне игре". По угледу на Бечки радио, сваког јутра на Радио Београду емитовали су часове гимнастике, који су били веома популарни, то је било годину-две пред Други светски рат. Међутим, нови моменти на историјском плану одразили су се на Смиљин лични живот. Избио је рат и фашистичке бомбе су уништиле њен стан и студио априла 1941. године. 

Своју педагошку делатност Смиља је наставила на Музичкој академији до 1946. године предајући ритмику, односно сценске кретње на драмском одсеку. Од 1947. до 1949. године предаје у филмској школи, а након тога заједно са балетским педагозима Нином Кирсановом, Радмилом Цајић, Милетом Јовановићем, Олгом Грбић Торес, Соњом Дојчиновић, Даницом Живановић предаје у градској балетској школи „пластичне игре" као педагог модерног балета, односно ритмике.

У професионалном смислу, Смиљана Мандукић је била повезана и са Магом Магазиновић?

‒ Да, 1955. године на препоруку Маге Магазиновић, која је основала модерну игру у Београду, прелази у КУД „Абрашевић", где у раду с аматерима остварује веома вредне педагошке и кореографске резултате.

Из неисцрпне уметничко-истраживачке потребе, појавила се њена самостална балетска група „Београдски савремени балет Смиљане Мандукић", чијем је имену кумовао Бојан Ступица 1961. године. Група се наметнула као креативна, препознатљива и јединствена на овим просторима.

По Смиљином казивању, најзадовољнија је била кореографијама које су повезане са драматичним темама, јер је волела снажну музику и драму. Честа преокупација била је и драматичност људског страдања. Бројне представе и тачке изведене су у том духу. „Смрт мајке Југовића" (музика Станојла Рајичића), „Запевка" на музику симфонијске поеме „Ћеле кула" (музика Душана Радића), „Епитаф за Кир Стефана" (музика Војислава Бубише Симића), „Катарзис" (музика Зорана Христића) и др.

Смиљана је имала богат уметнички живот, преминула је 1992. године у Београду. Сећање на њу и даље држе у срцу њени студенти. Удружење балетских играча Србије поставило је 2007. године спомен-плочу на Тргу Николе Пашића 12, на згради у којој је становала, а 2011. године установљена је Награда „Смиљана Мандукић" која се додељује за најбољу интерпретацију савремене игре.