Лепота живљења и страхоте страдања ‒ други део

На недавно одржаном Фестивалу српског филма у Торонту разговарали смо са редитељем Лорданом Зафрановићем о уметничком али и друштвеном значају ратног филма.

Ратни филм обухвата све сегменте људског живота, од љубави, преко патње, бола, неподношљивих несрећа, до снаге, радости. Колико је тешко направити један добар ратни филм? Пред вама је још један пут, филм „Дјеца Козаре", о чијем се сценарију прича као о врхунском делу.

‒ У сваком случају ми користимо патње рата као анализу људских ситуација у којима виша сила одређује питање живота и смрти сваког појединца и потом ствара огромне трагедије којима нема краја. Филм је погодан медиј да се будућим генерацијама прикажу сви страхови од могућег понављања тог зла. У првом реду, кад уђеш у неку хисторијску тему, мора се водити рачуна колико је та тема релевантна за свијет у коме данас живимо. Да ли се искре тог зла појављују око нас и пријете поново сукобима, убијањима и трагедијама. Наше је да у филму испустимо врло јасан крик против тог зла.
„Дјеца Козаре" је заправо савремени филм. Као што видите, трагедије избјеглица приказују се свакодневно у свим медијима. Види се како бешћутне владе појединих земаља стављају километарске жице да ти јадници не прекораче стопом у нечију земљу и да не загађују њихов национални его. Као да свака од тих земаља није осјетила што то значи рат, избјеглиштво и страдање. Филм „Дјеца Козаре" је управо на том плану једна од најмрачнијих прича Другог свјетског рата. С друге стране, то је једна од најхуманијих акција из тог рата, коју је са својим сурадницима провела Аустријанка Диана Будисављевић. Она је по цијену живота пружила руку избјеглицама, нарочито дјеци. Велики број дјеце је спасен, па многи живе и данас. Тај примјер данас треба бити порука за бешћутну Европу.

Живот на простору бивших југословенских земаља окован је константним борбама, ратовима и збеговима. И ви сте били један од оних који је због свог рада и филмова „Тестамент" и „ Јасеновац" морао да напусти родну земљу. Да ли се такве одлуке ‒ када морате бранити дело, али и име, породицу ‒ доносе у даху? Колико вам је у доношењу животних одлука заправо донело познавање историјске ситуације на овим просторима (коју сте описивали у својим филмовима)?
‒ Ја сам само један од тисућа избјеглица са простора бивше Југославије. Знам тисуће других судбина које су на неки начин и трагичне и успјешне. Сасвим јасно је било да филм „Тестамент" морам завршити изван Хрватске, која је у то вријеме примала усташке емигранте и пријетила да се филм ликвидира. Филм је управо говорио о усташком злу за вријеме Другог свјетског рата и о агресивном национализму који производи зло све до данас.

Ниједног тренутка није било дилеме да се филм треба сачувати. У аутомобилу сам прешао словенску границу у посљедњи час, а у ауту је био негатив филма.
Филм сам завршио сам у Чешкој. Како сам тамо студирао и наишао на изванредан пријем, тако сам остао и до данас. Одлуке се никад не доносе разумом, него осјећајем. Наравно да касније превлада разум, али већ буде прекасно. Да сам одлучивао разумом, мој би живот сигурно био потпуно другачији. Али није ми криво. Са својим искуствима осјећам се удобно и вјеројатно бих све одлуке, па и погрешне, поновио.

Они који вас лично познају, знају да сте упорни, одани уметности, критични али духовити. Да ли сте помишљали да направите комедију?
‒ Филм „Карусо" је трагикомедија за коју више година настојим осигурати финансије. Тај филм би разгалио најширу публику и наводио ју да се кроз плач смије. Ја сам увијек имао између тзв. тешких филмова и филмове одмора, као што је „Ујед анђела" или „Празник курви". У току је завршетак финансирања филма „Карусо" и надам се да ћемо послије „Дјеце Козаре" ући и у овај пројект.

Документарна серија посвећена Титу имала је успеха и добро је прихваћена на простору бивше Југославије. Било је, наравно, и критике али ви сте се вратили документаризму и документу. Како видите серију после неколико година, шта је била основна идеја када сте је правили? Ви сте за ТВ Загреб правили документарац поводом Титове смрти?
‒ Ја сам хтио радити филм о Титу из простог разлога јер сам дуги период живота био у земљи у којој је он био незаобилазна личност. Говорећи о биографији Тита, говори се и о биографији Југославије. Особно сваки филм прије почетка рада дефинирам у једној реченици која одређује слијед стварања. У случају документарне серије од 13 сати о Титу била је то реченица: „Тито је један обични необични човјек". Наравно, смјештен у огромну и трагичну епоху, нарочито епоху Другог свјетског рата.
Данашње покушаје хисторијске ревизије донијели су нови владаоци Балкана ‒ Фрањо, Слобо и Алија, који су у својим малим нацијама жељели бити већи од Тита. Армија њихових сљедбеника, дојучерашњих љубитеља Тита, врло спремно је кренула да Титово име, епоху и партизански рат и социјалистички поратни период баци што је могуће брже у блато и заборав. Зато ми се чини да сам радећи ову документарну серију направио врло важан посао. Не за генерацију која је пресвукла капуте, већ за генерације које ће тек доћи.

Имали смо прилике да радимо на документарном пројекту о Кини, када смо обишли највеће градове Кине. Филм „Симфонија небеског града" је специфичан, добио је награде а готово да не постоји филм који је кроз слику и музику тако објаснио историју Шангаја и Кине. Како данас видите тај филм? Да ли се визије којима дело настаје, попут „Симфоније небеског града", јављају изненада и да ли сматрате да је уметник тада само проводник идеје која долази?
‒ Кина ме је фасцинирала, а нарочито град Шангај. То је футуристички град у којем је тада истовремено грађено више од 2.500 небодера. Помислио сам у једном тренутку, мислећи на бомбардирање Београда, да ли ће једног дана и тај град бити бомбардиран и срушен. То је била реченица с којом сам кренуо у анализу. Отворио сам хисторијски трбух Шангаја и установио велике несреће и страдања. Дошао сам до закључка да ће заиста једног дана и он бити срушен. Ако не од рата, онда од чињенице да на том терену он тоне. То је за вријеме мог боравка у једном новинском чланку писала Чајна дејли. Тај смо текст ставили на крају филма.

Поново сте у Торонту, са људима из професије које познајете. Како памтите Торонто? Шта бисте поручили публици која је овај град населила из својих животних одлука, потреба, ратова и трагања?
‒ Више година сам припремао филм о једном канадском доктору који је спасен од стране партизана у Другом свјетском рату али је касније на мистериозан начин убијен у Канади. Тада сам неколико хладних мјесеци живио у Канади, али како то бива, продуценти нису имали довољно средстава да се направи та једна велика ратна драма.
То је било прије тридесетак година, кад сам посљедњи пут видио Торонто. До данас се много тога измијенило. Знам да је Торонто велики филмски град, да има филмски фестивал највећи на територију Америке и овде се осјећам као у обитељи. Људи који раде филмове у цијелом свијету велика су филмска обитељ. Публика Фестивала је изузетна и својим познавањем филма али и срдачношћу ме је потпуно освојила.