Како лисице успевају да лове и ноћу и дању?

Изузетан ноћни и дневни вид

Пустињска лисица живи у Сахари и као све друге лисице, може да функционише у тами. Њене зенице се шире омогућавајући светлости да продре у очи. Најмање 97% фоторецептора у њеној мрежњачи су штапићи, а остатак чине чепићи. Ћелије чепића препознају светлост а штапићи су много осетљивији на ниже нивое светлости. Захваљујући великом броју штапића, лисица има сјајан ноћни вид, али дању ове ћелије осетљиве на светлост имају сасвим другачију намену. Њихов плен су пике, животиње које подсећају на зечеве. Да виде плен са велике удаљености, омогућавају им штапићи који се тренутно претварају у сензоре покрета. Тако лисице успевају да спазе мале пике чак и кад су километар далеко.

Кад се плен покрене, густи штапићи препознају промену у јачини светлости па лисица може да „нациља" мету. Кад се довољно приближи, напад почиње. Али за дневни лов не помаже само мрежњача. Важан је и облик зенице. Вукови и други припадници породице паса имају округле зенице, али очи лисице су другачије ‒ због вертикалних прореза више личе на мачје. Код мачака и лисица физиологија се различито развијала, али резултат је исти.

Дуго се сматрало да су уске зенице обема животињама омогућавале бољи ноћни вид, али нова истраживања Сиднејског универзитета показују да им такав облик помаже да лове дању.

Пустињска лисица мора да лови дању како би нашла довољно хране, али сунчева светлост може да јој нашкоди.
У Великој Британији индекс УВ зрачења је скромних шест, али у Сахари његова вредност достиже максималних једанаест. Кад се томе дода одсјај светлости од песка и камења, сунчеви зраци могу озбиљно да оштете око па ту узана зеница игра важну улогу. Обојени кругови означавају делове сочива који се користе за дефинисање различитих боја. На јакој светлости, округле зенице се скупљају како би очи заштитиле од штетних зрака спречавајући продирање боја споља. То значи да одређена боја не може да се препозна, због чега је цела слика нејасна. Али кад се зеница у облику прореза скупи, све боје остају дефинисане. Чак и кад је светлост најјача, лисице могу да заштите осетљиве области ноћног вида у задњем делу ока, истовремено очувавши оштру слику пуних боја. Тако настаје невероватна способност и дневног и ноћног лова.

Успешне у 73% напада

Али кад се годишња доба смењују, лисица мора да се ослони на друга чула. Сјајан вид ништа не вреди кад је плен скривен под снегом. Зато лисице имаjу и додатно чуло које нема ниједна друга животиња на свету. Њихова способност да нађу глодаре испод дебелог снега увек је приписивана изузетном слуху, али то је само један део приче. Лисице могу да померају свако ухо независно и окрену га за чак 150 степени. Више од десет мишића фино подешава положај ушног канала како би лисица могла да препозна звук и прецизније одреди одакле допире.

Али 2010, научници су открили нешто изненађујуће. Познато је да лисице користе технику скакања како би се дочепале плена испод снега или у дубокој трави. Истраживање је открило да би га уловиле у 18% случајева, али кад би се поставиле у правцу североистока, биле би успешне у невероватних 73% напада. Чини се да оне усклађују скокове са Земљиним магнетним пољем на северној хемисфери; сматра се да осећају тај магнетизам. Док се лисица шуња, ослушкује тражећи миша, трагајући за оним слатким местом на ком се угао звука који допире до њених ушију поклапа са Земљиним магнетним пољем.

Кад нађе то место, она зна да је плен на одређеној удаљености и може непогрешиво да прорачуна колико далеко треба да скочи како би слетела тачно на миша. Научници мисле да би за то могао бити заслужан протеин у лисичјем оку, такозвани криптохром, који је осетљив на Земљин природни магнетизам. Штавише, мисле и да им он омогућава да магнетно поље виде као мрљу у видном пољу.
Ако су научници у праву, риђа лисица би била прва животиња за коју се зна да за лов користи Земљино магнетно поље. Лисице се прилагођавају свим околностима. Оштра чула су важна, али понекад нису довољна. Тражи се интелигенција. Она има изузетно сложено чуло њуха. Може да нађе смрзнути леш испод једног метра снега.

Мудро прилагођавање свим условима

Мање успешно могу да нањуше плен на великој удаљености, па храну налазе на веома занимљив начин. Користе најбоље чуло њуха у животињском царству. Зими ће поларни медвед много лакше наћи свежу храну. Зато га лисица лукаво прати да би дошла до гарантованог оброка.
Лети, поларна лисица мења длаку па је више ништа не чува од хладноће, али нова боја крзна је савршена камуфлажа.

Арктичке лисице своје понашање у лову мудро прилагођавају добу године.
Зими једу лешине, а лети се баве скупљањем залиха. Међутим, оне успевају да преброде и много веће промене него што су годишња доба.

Урбанизација наизглед представља проблем, али лисица је и у тим условима успела да се снађе. Све се своди на сјајну способност да прилагоди своје понашање. Сеоске и градске риђе лисице припадају потпуно истој врсти. Како су се онда прилагодиле животу у сасвим различитим срединама?

Градска подручја пружају велик избор могућности а лисице уштеде много енергије ако користе оне јазбине које је направио човек. Прилагодиле су и своју исхрану. Већ готова храна је надохват руке у виду отпада. То је за градске лисице поуздан извор хране који не зависи од годишњих доба.
Исхрана трулим месом излаже их високим дозама различитих патогена. У теорији, то би значило да лисица често оболева, али редовно конзумирање лошег меса помогло је да се с временом код ње развије снажан имуносистем који јој омогућује да се избори са низом болести.
Све донедавно, сиви вук је био најраспрострањенији копнени сисар, али сад та титула припада свуда присутној риђој лисици.

Приредила: Тања Чанић Млађеновић