Марко Челебоновић

Рођен је у Београду 22. новембра 1902. као најстарији син угледног адвоката Јакова Челебоновића и Јохане План из познате бечке породице. Само презиме води порекло од турске речи „челеби", која је синоним речи „отмени" или „племенити" и означава младића отменог рода, али и гласника у турском старом луткарском позоришту. Од сваког од ових значења понео је у себи Марко Челебоновић, који је основну школу завршио у Београду, а средњу у Цириху и Лозани током Првог светског рата. Даровитост за уметничко обликовање постаће очигледна већ на почетку гимназијског школовања у Цириху, што неће промаћи Марковом професору Штифлу, који му је 1916. године у школи приредио изложбу. Из тих дана потиче и његово пријатељство с вајаром Отом Бенингером. Селидба у Лозану омогућила му је чешће посете изложбама, а нарочито сусрете с делима Сезана, Реноара и других значајних француских уметника.

По очевој жељи, студије права започео је на Оксфорду а дипломирао је у Паризу. Страст према уметности била је јача од службе адвоката па је у Граду светлости дошао у вајарски студио Антоана Бурдела с намером да се посвети вајарству, али је ипак почео да слика. Време проведено у Бурделовом атељеу значајно је из више разлога а било је пресудно за Челебоновићеву одлуку да се заувек посвети уметности.

Маја 1925. године први пут је излагао своја дела у Салону Тиљерије а у јуну исте године је отишао у Сен Тропе. Године 1937. имао је прву самосталну изложбу у Београду, док је годину дана касније излагао са групом „Дванаесторица".
За време рата припадао је француском покрету отпора а у периоду 1948‒1960. био је професор на Академији уметности у Београду. После прекида у раду током ратних година и прелазне фазе у којој је настојао да направи отклон од социјалистичког реализма, настаје зелено-плави период (1956‒1965) кад Челебоновић ствара на линији Сен Тропе ‒ Београд ‒ Црногорско приморје.

Осунчани прикази природе, маслињаци, делови плажа, старих грађевина, смењују се с темама из предратног раздобља, ентеријера и мртве природе. Служи се крајње изражајним ликовним језиком и јарким бојама. Након 1965. године боје постају уједначеније са све већим налетима светлих тонова, што ће коначно довести до „белих слика" у којима слојевито нанет беличаст фон чини основу за низ слика мртве природе.

Често је излагао у Паризу, Београду, Цириху, Женеви, Сарајеву, Скопљу и Нишу. Излагао је и на колективним изложбама југословенске уметности у Француској, Енглеској, Белгији, Италији, Холандији и Бразилу. Челебоновићев опус садржи више од четири стотине слика и радова, насталих у току шест деценија дугог стваралаштва.
Преминуо је у Сен Тропеу, 23. јула 1986.