Жртвени јарац пред судом

Суђења су вођена по процедурама које су се примењивале и у процесуирању људи. Сматрало се да су животиње свесна бића, да располажу сопственом слободном вољом, те да су одговорне за своје поступке и способне да разумеју пресуду.

Као и људска бића, животиње су често из предострожности стављане у притвор током поступка против њих, а каткада су стављане и под оружану стражу (вероватно стога што су биле без самоконтроле, узнемиреније и неразумније од својих двоножних еквивалената), а изрицањем пресуде органи реда су преузимали задатак ‒ егзекуцију. Опет, аналогно двоножним смртницима, лешеви убица су понекад данима остајали да висе на јавним просторима, као пример „истинске правде".

Свињско чедоморство је било далеко најбројније, а следили су их мачке и бикови. Поред грађанских, поступке против животиња покретали су и верски судови, и то најчешће у случајевима најезде штеточинских инсеката и глодара. Када би се суочиле с напашћу којој не могу саме стати на крај, руралне заједнице би захтевале интервенцију верског суда, чији би изасланици на терену „уручили позив штеточинама" да се лично појаве на рочишту. Судија би присутним оптуженима наредио да се (скупа с братијом) повуку с територије. Уколико би се то десило, заједница би молитвом захвалила Богу. У супротном, то би био знак да их Он кажњава због неких греха, те би суд наложио општу процесију предвођену представницима световне и духовне власти која би кулминирала анатемисањем штеточина.

Осим у случајевима суђења за вештичарење, судови су углавном заобилазили дивље животиње. Када би вукови нападали стадо или децу, веровало се да их је запосео сатана, јер су ђаво, врачеви и чаробнице довољно моћни да мењају облик - у пацове, зечеве, гавране итд. Једина животиња која је могла да заврши на суду за вештичарење била је мачка ‒ јер је, сматрало се, ђаво често узимао њен облик да би нападао заспале одрасле или бебе у колевкама.

Афирмација моћи натприродног 

На трагу мисли филозофа Ренеа Жирара, у оваквим суђењима је могуће пронаћи мотив (опет животиње!) жртвеног јарца. Премда судије могу да посматрају злочине којима суде као израз шире кризе, они у појединачним случајевима траже исходиште и узрок свих повреда друштвеног организма. Сваки овакав поступак такође је доприносио дубљем укорењавању магијских и сујеверних убеђења, на тај начин афирмишући моћ натприродног.

Такво стање ствари додатно је потхрањивало религијске фиксације прединдустријских друштава, јер је представљало оваплоћење хијерархије коју је, према Књизи постања, успоставио сам Бог, створивши човека по свом лику, дајући му господарско право над „рибама морским, над птицама небеским и над стоком по целој земљи и над гмизавцима што по земљи пузе" (Постање прво, 26). Кад животиње наруше ову божанску хијерархију, суд је тај који треба да васпостави ред, јер је он део механизма некакве идеолошке друштвене заштите (у средњовековном значењу појма).

Или, изразивши се данашњим појмовником ‒ суд је тај који треба да демонстрира ко у нашој кући кукуриче.