Има ли возача у аутомобилу?

Или, да се исти (оп)сетио математичке лекције по којој се појединачни, „основни случај" доказује (примерице, да је аутомобил превозно средство у коме ‒ засад ‒ седи одређен број путника), а да се правилом индукције утврђује да сваки „произвољни случај" имплицира следећи случај (у овом случају, прогресивно смањење броја путника у протоку времена).

Сваки логичко-математички поступак је, међутим, ограничен неким практичним искуствима и законима људске природе који нам не дозвољавају да механичко извођење закључака доведемо до крајње консеквенце. Наиме, ми ћемо прихватити хипотезу према којој ће двојица програмера инсталирати десет потребних рачунарских система за један сат, уколико би једном од њих за ту радњу било потребно два, просто зато што су поделили посао. Но не бисмо никаквим дедуктивно-индуктивним методама дошли до закључка да би шездесеторица програмера инсталирали тих десет система за 12 минута. Питајте администраторе по својим фирмама.

Ако бисмо још дубље заронили ‒ да ли би слику једног уметника, коју је довршио за месец дана, 30 његових колега финиширало за један дан?

Без обзира на неке преседане у колективном уметничком раду познате из праксе сликарских радионица у доба ренесансе и барока, питање изгледа неумесно. Неко би запитао због чега, будући да је, на крају крајева, уметнички посао сличан сваком другом мануелном (уметник ради рукама, помоћу пера, четкице, длета, гудала или неких других алата). Претпоставка је, дакле, апсурдна само због тога што ми знамо и подразумевамо да је уметничко стварање строго индивидуално, строго непоновљиво и строго непреносиво на неку другу личност.

Уметник не може делити свој рад (и дело, као учинак) ни са ким, сем евентуално са пореском службом. И зато ће он, упркос свим напорима стваралаштва, остати до краја ведар и спокојан. Јер, ако му један порезник наплати сто хиљада, то не значи да ће њих хиљаду бити у стању да га „олакша" за сто милиона.

Какогод, идеја о аутомобилу без путника заједно са другим примерима показује да нема бескрајне праволинијске еволуције која би се поклапала са било каквим видом биолошког искуства. Аутоматска теоријска спекулација доводи сваку прогресију до нулте тачке. И премда живот у својој целини увек превазилази такво мрачно гранично камење ништавила, ми не морамо рећи да је теорија погрешна, већ само да захтева целисходније тумачење. Тада ће нулта тачка постати само критична тачка на којој једна еволуција мења свој правац, односно на којој се зачиње једна нова покретачка енергија.

То јест, да ће аутомобил, сагласно статистици, вероватно једног лепог дана збиља остати празан, али само зато што ће човек прећи на неку другу врсту транспорта.