Љубица Марић ‒ компоновање као градитељски чин

Љубица Марић je једна од кључних личности српске и југословенске музике 20. века, чија су дела с успехом извођена и у иностранству. За Интернет портал РТС-а др Мелита Милин, научна саветница у Музиколошком институту САНУ, дала је резиме својих дугогодишњих истраживања живота и уметничког деловања ове самосвојне уметнице, која се поред компоновања бавила педагошким радом, дириговањем, сликањем и писањем поезије. Ауторка је у години обележавања стогодишњице рођења Љубице Марић (2009) била ангажована у организацији међународног научног скупа, а била је и ауторка изложбе у Галерији САНУ.

Поред биографских података и анализа дела, у монографији су приказани и основни токови развоја српске музике у периоду између два светска рата, сагледани у контексту европских тенденција. Указује се на различите естетске погледе по питању космополитизма и национализма, традиционалног и авангардног у српској музици.
Да ли је то контекст у коме сте разматрали почетну стваралачку фазу Љубице Марић?

‒ Трудила сам се да почетну, као и све друге фазе композиторкиног рада, сагледам у контексту српског/југословенског и међународног стваралаштва одговарајућег времена. Као и неки други српски композитори, она је у младости била авангардно оријентисана; после рата је неколико година примењивала неке директиве револуционарног времена, да би најзначајније домете реализовала у зрелим и позним годинама, када је, начинивши лични избор модернистичких средстава, реализовала изузетно успела дела индивидуалног печата (Песме простора, 1956; Византијски концерт, 1959; Праг сна, 1961; Из тмине појање, 1984. итд.).

За вас, као историчара и аналитичара, значајан моменат чини биографија Љубице Марић. Композиторка је носила специфичну ауру која је била одредница њених слободоумних идеја у времену после Првог светског рата.

‒ Слажем се с вашом констатацијом да је Љубица Марић носила специфичну ауру уметнице чије су композиције представљале надахнуте исказе њеног доживљаја света у свој његовој тајновитости и сложености. Она је прве поуке из композиције добила у Београду од Јосипа Славенског, који јој је отворио видике ка модернизму, посебно у раду с народним мотивима. Наставила је студије у Прагу (код Ј. Сука и А. Хабе, 1929‒1932), брзо усвајајући неке битне постулате тадашње авангарде и показујући, при том, нарочиту маштовитост. Постигла је запажене успехе на фестивалима у Амстердаму и Стразбуру (1933).

Да ли се може констатовати да је коначним доласком у Београд Љубица Марић закорачила у зрео период који сте дефинисали као „компоновање као градитељски чин"?

‒ Пошто је провела неколико година у Берлину, Загребу и поново у Прагу, она се 1938. године вратила дефинитивно у Београд. Ратна и поратна дешавања нису могла бити подстицајна за стваралаштво, па је она тек средином педесетих година прошлог века започела низ значајних дела којима је обележила српску и југословенску музику тог времена.

Поднаслов монографије „Компоновање као градитељски чин" ‒ који се првенствено односи на Песме простора и каснија дела ‒ инспирисан је речима саме Марићеве да јој је живот изразито обележен потребом за градитељским чином.
Шта се може сматрати суштинском вредношћу њеног опуса?

‒ Љубица Марић је у својим композицијама остварила убедљиву и узбудљиву евокацију древних времена користећи се модернистичким изражајним средствима, на начин који кореспондира са неким делима великих композитора 20. века, Игора Стравинског и Беле Бартока. Уронила је у архаику, оживела ју је и учинила блиском данашњем слушаоцу који у њој препознаје своје мисли, осећања, хтења, муке. Своја дела је засновала на елементима српске народне и црквене традиције, које је складно укомпоновала с другим изворима, датим у високо транспонованом облику, првенствено с музиком Јохана Себастијана Баха.

Љубица Марић је компоновала Византијски концерт, па се њено име често доводи у везу с културним наслеђем Византије. Како га је она сагледавала?

‒ Овој теми посвећено је једно поглавље монографије. Напеви које је композиторка користила у раду на овом концерту и осталим делима циклуса Музика октоиха, као и каснијима, потичу из Осмогласника, зборника српских црквених песама које је записао и објавио Стеван Мокрањац. Како се наше појање током времена донекле удаљило од византијске основе, не може се говорити о надахнућу у строгом смислу. Љубица Марић је једном записала да „назив Византијски концерт треба само да означи порекло из оног далеког моћног корена чију једну слатку стабљику представља наш народ својим стваралачким духом".

Како се опус наше најзначајније композиторке може сагледати у контексту глобалног мејнстрима?

‒ Док су младалачка дела Љубице Марић била сасвим на линији међуратне авангарде, друштвене околности утицале су на то да се она удаљи од ње после 1945. године. Уследило је неколико година стваралачког „ћутања", после којих је средином педесетих година почела да компонује дела смелог, модернистичког стилског лика, али ван токова тадашње авангарде. Изградила је свој лични, препознатљиви стил, а широки спектар изражајних сфера које је креирала ‒ од рафинираних, тајанствених медитација до химничких озарења ‒ делује свеже и спонтано и неколико деценија после настанка тих дела. У међународном контексту опус Љубице Марић се сврстава у модернизам 20. века са специфичним ауторским обележјима.