Стил као карактер

Важан моменат из историјског аспекта представља можда неопходна, али свакако неправедна и дефектна селективност кроз чије сито пролазе искључиво такозвани велики, или генијални уметници. Шта је с оним мање великим, слабим и рђавим, чију егзистенцију осигуравају посматрачи слабијег, или рђавог укуса?

Ако повучемо последњу консеквенцу, онда генијални уметник има одговарајућег генијалног посматрача. И то је збиља тачно, уз напомену да тај „конзумент" није индивидуа већ колектив, те да без његовог суда ниједно стање генијалности никада није могло бити историјски верификовано.

Вратимо се на стилски континуитет поменутог стања духа публикума, вишеслојно оспособљеног. Наиме, чињеница је да ако запевамо неку Шубертову арију, тешко да ћемо је завршити Хиндемитовом; ако је у уводу приче Херкул, неће у наставку искрснути Линдберг; утемељену синагогу нећемо украсити кровним крстом. Корњача може да се развија и цео један век, али никада неће постати коза.

Иако би сваку од ових теза с особитим задовољством побијао сваки постмодернистички концептуалиста, храбро ћемо (од)бранити очигледно: није ли и сам живот сваког од нас једна дата фабула или, још боље, једна мелодија која, једном започета, не може и не сме да мења своју суштину, свој континуитет, своју ненарушиву почетну формулу?

Тако нам се појам стила не приказује (само) као естетска произвољност, већ и као биолошки закон. Корњача има стила просто зато што је остала корњача. Стил појединца заправо није његова судбина, стил је пре свега његов карактер.

Човек без стила је инвалидан, погрешан човек. Роба с грешком, такорећи.