Александар Петровић ‒ игра књижевних жанрова

Александар Петровић, по вокацији орални хирург, а по животном опредељењу писац, у свет књиге је закорачио 2010, када је објављен његов први роман „Колаж за двоје". Године 2015, изашао је и други роман ‒ „Београдска књига мртвих". Добитник је прве награде за драмску минијатуру на конкурсу Радио Београда 2017/18. године и предавач у школи креативног писања.
За Интернет портал РТС-а Александар Петровић открива порекло инспирације и описује специфичан процес настајања својих романа.

 Да ли се може рећи да бележите збивања, било да су она неки тренутак историје, било савремена реалност, кроз призму мешавине жанрова? Једном сте рекли: „У суштини, волим да се играм жанровима и прилагођавам их ономе што желим да кажем".

‒ Савремена књижевност коју волим да читам поиграва се жанровима, чак их меша у оквиру једне књиге, што доприноси занимљивости приче у коју писац покушава да нас увуче. Оно што волим да читам волим и да пишем. Док пишете мора вам бити занимљиво, да вас заплет и јунаци стално изненађују чак и када им зацртате координате дуж којих смеју да се крећу. Баш у том неслагању се и крије забава. Пратим збивања, не дневнополитичка, она су превише банална да би била добар материјал за причу, него друштвене појаве које се дешавају код нас и у свету, као и мале људске судбине. У комбинацији општег и појединачног проналазим надахнуће за писање.

Како тумачите чињеницу да је, како сте истакли, књижевност ваша преокупација од најраније младости, а да је постојао један латентни период када нисте писали? Да ли се то може протумачити као један дуг период инкубације у коме сте помно читали Кафку, Томаса Мана, Дубравку Угрешић, Исидору Секулић?
‒ Одувек ми је било бескрајно занимљиво да проводим време читајући потпуно несвестан окружења и да проживљавам пустоловине главних јунака романа, било да путују светом, било да се боре да победе себе. Мени је тај свет подједнако стваран као и онај у ком живимо. Упркос томе, попустио сам пред практичношћу и неко време се посветио проучавању медицинских наука, у којима такође има много читања, али друге врсте. То јесте био период својеврсне инкубације јер сам тада схватио да ми недостаје онај други стварни свет, и не само то, него да бих волео да се и сам опробам у стварању једног његовог дела. Најбоља припрема за писање је квалитетно читање, а то сам тада и радио, врло посвећено, што је на крају довело до тога да започнем писање првог романа.

 Споменули сте да је жанр важан елемент који одређује форму, али и динамику развоја радње дела. Која су још средства део вашег специфичног књижевног израза? Понекад алудирате на хумор као на зачин за идиом тих романа, и то не обичан хумор него „енглески". Шта под тим подразумевате?
‒ Средства изражавања зависе од теме која ме окупира. У првом роману „Колаж за двоје" који говори о крају љубавне приче, како бих избегао патетику која се врло лако увуче у ту врсту штива, главног јунака сам провео по београдским кафићима (свако поглавље је нови кафић) у којима он кроз сусрете са блиским људима покушава да преболи бившу љубав, али ти сусрети на крају увек испадну комични јер живот и јесте такав, мешовит и контрадикторан. У другом роману „Београдска књига мртвих" који говори о судбини београдске мумије, структура кримића ми је најбоље послужила да кажем оно што сам хтео и да пустим Несмина, египатског свештеника чији се посмртни остаци чувају у Београду, да проговори и прикаже нам свој угао гледања на ситуацију у којој се нашао. У трећој књизи је камерна атмосфера, двоје људи се неочекивано нађе у замку из ког нема излаза и препуштени једно другом започињу разговор, скоро да подсећа на дуодраму. Хумора има у сваком од њих у мери у којој на тај начин могу да скренем пажњу са тема које захтевају промишљање, а којима обилују све три књиге, јер ми је увек циљ да читалац жели да настави да чита даље, да се док чита запита о ономе што је написано, али и да га радња вуче, да нема празног хода. Хумор је британски у смислу начина третирања смешних ситуација, више интелект, мање физиологија.

Преокупација сваког књижевника у једном тренутку постаје питање времена. Какво је ваше поимање тог феномена? У каквом формалном оквиру ће бити код вас приказан? Хоће ли то бити историјски роман, филозофска поема, футуристичка импресија?
‒ Проток времена је тема која у мањој или већој мери провејава кроз све моје романе. Сви смо путници кроз време које је упорно, тачно и немилосрдно. Даје нам се на коришћење, варљиво је податно, а ми врло често не знамо шта бисмо с њим. Мислим да је смисао у тражењу начина да га квалитетно искористимо и тако умањимо страх пред оним што нам свима неминовно следује. У мојим књигама оно протиче различитим брзинама у зависности од тога како га перципирају јунаци. Књига коју тренутно пишем биће искључиво посвећена времену и зваће се „Времеплови". Опет нова форма за истраживање, збирка прича које имају заједничке споне, а то су време и варљивост успомена.

Можда би било корисно да кажете како би гласило упутство за читање ваших романа. Или је то ствар потпуно индивидуалне рецепције?
‒ Сваки роман има онолико верзија колико има читалаца. Од практичних савета, за први роман могу препоручити обилазак кафића и читање истоименог поглавља у њима (неки од њих и даље постоје). За други бих препоручио да у оквиру посета које организује Народни музеј обиђу београдску мумију у Ректорату, а за трећи, да посете Калемегдан и замисле како би изгледало да ту проводе време с неким кога су тек упознали, знајући да из замка нема излаза. У сваком случају препоручујем читање књига јер је читалачка радозналост једини прави еликсир младости.