Први Србин доктор медицине у обновљеној Србији

Свест о прекој потреби ангажовања на просвећивању српског народа Стејић је стекао рано, у младићком добу, а правац његовог рада одредила су сазнања која је стекао из филозофије и медицине, наука које је изучавао у Сегедину, Пешти и Бечу.

Медицина је у то време још била „хипократска", блиска филозофији, утемељена на холистичком приступу, који подразумева подједнаку бригу о телесном и душевном здрављу човека. Управо такав приступ сагледив је у целокупном Стејићевом делу ‒ у његовом лекарском раду, у политичком деловању као борца за слободу и права човека, у раду на организацији здравствене службе у Кнежевини Србији, у Друштву српске словесности (претеча Српске академије наука и уметности) и у Државном савету, а нарочито у књижевном раду, у којем се трудио, како је сам говорио, „да роду напише што би му полезно било".

И да је мање радио и урадио, Стејић би заслужио место у српској историји из следећих разлога: књига коју је још као студент превео и „посрбио" (допунио према потребама српског народа) ‒ „Макровиотика или Наука о продуженију живота човеческог" (1826), била је прва медицинска књига у Србији, а преводећи је, започео је пионирски рад на српској медицинској терминологији; био је први Србин доктор медицине који је као лекар радио у обновљеној Србији (1829); заједно са др Карлом Пацеком утемељио је здравствену службу у Кнежевини Србији (1839‒1840).

Међутим, o Стејићу се данас у широј јавности мање зна него о његовим савременицима ‒ Вуку Стефановићу Караџићу, Димитрију Давидовићу, Јовану Стерији Поповићу и другима. Зато је посебно вредна иницијатива да се приреди изложба о животу и делу овог знаменитог лекара.

Изложба „Јован Стејић ‒ први Србин доктор медицине у обновљеној Србији", која се одржава у Румунији, Србији, Мађарској и другде, праћена је вишејезичном публикацијом и данашњим нараштајима представља једног заслужног, али и скромног делатника из прошлости, чије су мудре поуке актуелне и данас. Изложба, такође, на најбољи начин оживљава постојеће и успоставља нове културне везе, како Срба из дијаспоре са матицом тако и везе између суседних, пријатељских народа.

Аутори изложбе су Ненад Карамијалковић, етнолог-антрополог, архивиста и конзерватор Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу, и Славко Степановић, историчар, архивиста Историјског архива Шумадије, а сарадница је др Јелена Јовановић Симић.

Приредила: Александра Стојановић