Инвентарски број интервенције

Из тезе да је глобална количина "стварности" константна могло би се закључити да појмови "представљање", бар подједнако као и "интерпретирање", немају нарочитог смисла.

Сликар, примерице, употребом природних материја (какве су анилинске боје) врши само неку врсту метаморфозе стварности (доделивши тим бојама нову функцију). На тај начин стварност мења форму, и ништа се друго не дешава.

С те тачке гледишта, проблем односа форме и садржаја постаје беспредметан. Свет је, овако посматран, искључиво форма у константној промени. На овом месту се, ипак, поставља питање да ли је и акустички фонд природе константан? Мора ли се и овде обавезно од нечега одузети не би ли се сачинило нешто ново, још један број у инвентару реалног света?

Изгледа логичан позитиван одговор, уколико је принцип још важећи; мада је ово тешко доказиво, с обзиром да је тешко пристати на претпоставку да је музика само део свеопште космичке какофоније у стању (строже контролисане) метаморфозе. На прву лопту, решење би могло да се пронађе у закону о константној количини коју је могуће чулно констатовати, у датом тренутку. Јер је у том случају јасно да је за регистрацију било ког акустичког утиска (галаме, музике, па и тишине) нужна елиминација осталих могућних и постојећих утисака.

На другом, вишем нивоу анализе јасно је да се никакав акустички ефект не може произвести без ангажовања неког елемента материје (тј. једног дела стварности) при чему у том моменту тај део (бар за нас) не може имати никакву другу функцију сем оне акустичке коју констатујемо или анализирамо.

Стављајући једно тело - било да је то људски глас или метално звоно - у стање вибрације, ми му мењамо форму. На тај начин производимо утисак, представу, и тиме омогућујемо интерпретацију.

И онда више нема контрадикције.