Баћушка Иван Грозни

Да би човек и после своје смрти остао учитељ многим следећим генерацијама, потребно је да, као што је то учинио Николај Римски-Корсаков, напише један капитални трактат као што су „Основи оркестрације”. У овој драгоценој књизи он илуструје своје идеје искључиво примерима из сопствених композиција. Између осталих, цитирана је тема „Бумбаров лет” (за коју ће само ужи круг стручне јавности знати да је из опере „Бајка о цару Салтану”), затим неке из симфонијске поеме „Шехерезада”, док су у малим одломцима (од по неколико тактова) више пута наведене теме из опере „Псковитјанка” („Иван Грозни”).

Тиме је овај (академски неук, али потоњи професор Санктпетербуршког конзерваторијума) композитор из „Велике петорке" постигао да хиљадама младих композитора из целог света његова дела буду запечаћена у памћењу, без обзира на то што их већина није чула, нити ће их икада чути интегрално.

На примеру „Псковитјанке" можемо заронити у дубине психе Корсаковљевог великог народа. Већ су овај фонетски рогобатан наслов западноевропљани преиначили у један много ефектнији и привлачнији. Но ово није драма о Ивану Васиљевичу. Није чак ни драма о девојци из Пскова, из побуњеног града који је у 16. веку цар самодржац морао да умирује огњем и мачем.

Неким волшебним путем, сиже је склизнуо у оквире класичне руске скаске где се људи и предмети, упркос својој присутности, упркос очигледности догађаја, неминовно претварају у илустрације историјске читанке испричане у трећем лицу, са циљем да испрепада децу, а да старији извуку поуку: у овоземаљском се свету људским напором судбина изменити не може.

Ова сасвим особена одлика словенске душе избија из свих великих дела руске уметности, вероватно по аутоматизму. Њена способност да реалне догађаје претвори у бајку, личности у симболе, ствари у инструменте фатума (примерице, у поређењу са француским саркастичним коментаром закона каузалности, или немачким опредмећењем метафизичких идеја) ‒ може представљати само инстинктиван гест одбацивања стварности ради њеног тренутног преобличавања у митолошку форму.

И ми чак и данас присуствујемо једној нагонској одбрани руског народа од неких упрошћених стереотипа: преко гроба модерног Ивана почињу да падају томови извештаја, анализа, изјава, тумачења, успомена, мемоара ‒ све док се не затрпају и последње контуре могућне истине, и не затру трагови реалних догађаја. Тиме би се достигло олакшавајуће, идеално стање духа које историју може третирати као легенду. Или, као мит.

Либрето „Псковитјанке" је пун искрених и дубоких људских осећања, као и марионетских поступака којима главне личности одржавају међусобну везу. Али при том не треба никако изгубити из вида улогу музике зачете у инспирацији аутора „Садка", „Сњегурочке", „Шпанског каприча" или (обратимо пажњу!) „Фантазије на српске теме".

Постоји један, не сасвим теоријски разјашњен али директан пут којим употреба народног мелоса нагони слушаоца да своје конкретне утиске прерађује у фантазмагоричне слике. Осим тога, Римски-Корсаков води своју оперу претежно унутар граница једне лирске атмосфере, спроводећи граматику литерарне нарације у поменутом трећем лицу.

Оригинално и смело, али сасвим природно је Ивана музички представио у светлости једне дубоко хумане, осећајне, па чак и сентименталне природе. Не као немилосрдног, „грозног" императора, већ као баћушку, брижног зачетника једне огромне и дуговечне биолошке врсте.

Упркос стереотипу по којем би сваког посетиоца са оперске сцене обавезно салетели ножеви, крв, вешала и смрт. Збиља, зашто је то увек тако, од Монтевердија до (негде) Менотија?

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.