Тајне древних грађевинара

Хазне је најимпресивнија и најбоље очувана грађевина у Петри. Скоро 200 година стручњаци се труде да докуче како је грађена. Теорије су се вековима стварале и мењале али тек недавно су добијени неки важни одговори.

Бедуини су грађевину назвали Фараонова ризница (Khazne al-Firaun). Веровали су да су је изградили Египћани. Међутим, на грађевини се могу видети хеленистичка обележја (касногрчки стил) која налазимо широм Римског царства. Према тим подацима израчунато је да је изграђена око 80. године н. е., знатно после златног доба Египта. Тако је теорија да су Хазне саградили Египћани ‒ одбачена.

Следећа теорија базира се на грчко-римским рукописима старим две хиљаде година. Они говоре да је Петра град Набатејаца ‒ номадског племена са Арабијског полуострва. Били су познати трговци и управљали су трговачким рутама. Трговали су тамјаном и зачинима и водили караване који су бројали и по хиљаду камила. Петра је представљала центар трговине ‒ на пресеку више важних трговачких рута старог света. Ту су Набатејци могли да тргују са Грцима и Римљанима, Персијанцима... све од Арабије до Медитерана.

Трговином су се обогатили и постали моћни. Знало се да су њима владале династије краљева, да су подизали насеља али нико није сигуран да су као градитељи били способни да саграде такво здање као што је Хазне.

Како су номади-трговци подигли ремек-дело усред пустиње?

Како су сместили грађевину високу 39 метара усред стене? Археолози су открили да Набатејци нису користили дрвене скеле јер у њиховом окружењу није ни било довољно шуме, него су клесали природне платформе на којима су стајали док су радили. То указује на револуционаран приступ градњи. Потпуно су изокренули технику градње. Разлика између самостојећих грађевина и оних клесаних у стени јесте у почетној тачки. Самостојеће грађевине се граде од темеља нагоре, а у стени се грађевине клешу од врха надоле. Мудро су изабрали локацију. Природно удубљење у стени је створило пут према почетној тачки градње. Исклесали су степенице у стени и на тај начин олакшали приступ. И данас у околним стенама постоје остаци степеница.

Посао се радио у две фазе. Прво су морали да изравнају неравну површину стене. Почевши од врха, најпре су ископали прву платформу, а затим су клесали низ стену да би добили равну радну површину. „Ожиљци" на стени указују којим алатима су се служили. Пијуци су били главно оруђе за разбијање стена и сигурно су им били потребни месеци да би добили равну површину. Тек тада је могла да отпочне друга фаза ‒ резбарија. Градитељи су се вратили на врх, поново урезали платформу и почели да клешу украсно прочеље. Сваки усек је морао да буде савршен. Није било места за грешке.

Како су се спуштали надоле, тако се назирала прекрасна структура ‒ као да су спуштали камену завесу и откривали ремек-дело. То није био крај њиховој домишљатости. Нашли су генијалан начин да се реше отпадног материјала. Вишак стене се отклањао у каменим блоковима. На платформи су радници копали мрежу усека међу којима су остајали камени блокови. Затим су их полугама одвајали од стене и бацали доле. Одатле су их одвлачили и од њих градили самостојеће грађевине. На тај начин је Хазне био и градилиште и каменолом. Међутим, техника градње од врха има и својих мана. Код самостојећих грађевина, градитељи, пре него што поставе кров, проверавају стабилност зидова. Код обрнуте технике градње, прво се завршава горњи део. Ако он буде претежак, цела структура може да се сруши на раднике.

Једно место је нарочито ризично. То је трем који покрива улаз у доњи део грађевине. Стотине тона стене стоји у ваздуху изнад пространог улаза. Решење је велика попречна греда која носи тежину стене. Годинама се мислило да шест стубова носи највећу тежину те греде. Међутим, да стубови нису носећи, показало је време. На сликама из 19. века видело се да је један стуб оштећен и скоро да га нема. Стуб је 60-их година прошлог века обновљен, а грађевински инжењери су потврдили да зачеље и целу греду заправо носи стена на којој је конструкција уклесана. Све ово указује да та градња није била ствар среће.

Набатејци су веома добро знали шта желе и како то да остваре. Сама градња је била пажљиво планирана и изведена. То значи да није постојао само тим клесара и каменоломаца, постајао је и надзорник, као и архитекта који је то све смислио. Захваљујући његовој вештини успели су да створе утисак монументалног здања.

Сврха грађевине

Поставља се питање шта је била сврха изградње тако монументалне грађевине ‒ да ли је служила Набатејцима да задиве посетиоце, да покажу своје богатство и моћ?

Научници одговор на ово питање виде у уклесаним скулптурама. Прочеље фасаде је украшено скулптурама митолошких бића, Амазонкама ‒ легендарним грчким ратницама, животињама, цвећем. У средишту прочеља се налази круна египатске богиње Изде, а испод ње се налазила глава Медузе. То је све у супротности са дотад коришћеним традиционалним набатејским украсима, који су веома једноставни и геометријски. Богове су приказивали у традиционалном арапском стилу као четвороугаоне блокове. Очигледно, Набатејци на својим трговачким походима нису стицали само богатство него су и упознавали и усвајали различите културе, уметничке стилове, идеје и системе веровања. Цело прочеље грађевине асоцира на класичну архитектуру. Тумачећи значења скулптура, археолози су установили да је грађевина била посвећена мртвима. Међутим, и даље није било јасно која је сврха чак ни унутрашњости, која је по свом изгледу веома скромна. А онда су научници 1996. године открили да је ниво тла испред грађевине за време Набатејаца био знатно нижи. Године 2003. почела су велика ископавања која су открила да постоји још један ниво. Шест метара испод површине налазиле су се четири погребне просторије и у њима кости једанаест особа. Постављало се питање да ли је ту сахрањен краљ са својом породицом. Сви пронађени артефакти датирају из 1. века н. е.

То је омогућило да се идентификује владар тог доба који је наложио да се изгради Хазне. Сматра се да је то био Аритес Четврти, један од најуспешнијих владара из времена када су Набатејци били на врхунцу богатства и моћи. Хазне су по свој прилици изградили као краљев породични маузолеј. Откриће посуда са тамјаном и даровима указује и на светилиште.

Сва ова открића бацила су ново светло на град Петру и њене најславније становнике Набатејце. Они нису били само добри пустињски трговци него и веома вешти градитељи који су знали како да инспирацију добијену из других култура вешто укомбинују са својим градитељским умећем.

Приредила: Блаженка Бијелић