Самозадовољство самозваних самопромотера

Чињеница је да лакоћа, глаткост и привидна спонтаност у фактури и стилском току карактеришу она уметничка дела о којима су аутори много мислили, која су дуго стварали, прерађивали и дорађивали. Њу (чињеницу) потхрањује констатација француског естетичара Жана Гренијеа: „Ништа нема већу цену од јасноће и тачности унетих у тајне ствари... Коро је толико радио да би оставио утисак природности; само они који не раде дају утисак рада".

Уз малу напомену: тај самозвани рад (обично до савршенства) самопромовисаних нерадника типична је слика техничке трапавости, креативна недораслост удружена са неопходном дозом деструктивног самозадовољства које је свесно своје немоћи. Једино је даровит човек у стању да схвати и исправи недостатке својих почетних потеза.

Донекле слободно интерпретирајући етимологију термина из грчког корена (skhizein ‒ поделити; phren ‒ ум), ове самозванце бисмо могли подвести под (мање-више узнапредовале) стадијуме шизофреније, премда их не карактерише (вишеструки) поремећај личности (с којим се у јавности она често меша).

Наука зауставља време да би га посматрала и увеличава простор да би у њега продрла 

Према неким од фундаменталних клиничких истраживања психолога и психијатра Франца Фишера и Ежена Минковског, специфичност шизофреније састоји се у томе што за субјекта време тежи имобилизацији, а простор увеличавању.

Шизофреник је ненормалан првенствено са гледишта социолошке статистике ‒ као елемент мањине ‒ док је у суштини његово стање само једно од могућих. Ако се бројно стање једних према другима једнога дана промени (а због чега би то било невероватно?) промениће се и клиничка дијагноза.

Наука зауставља време да би га посматрала, и увеличава простор да би у њега продрла, те је тако, бар у једној важној тачки, научни метод веома сродан стању менталног поремећаја. (Ишчитавајући Винаверово „Бергсоново учење о ритму", могли бисмо рећи да деле такво мишљење.)

Но откуда наша сигурност да статистички преврат већ није извршен у моменту n, који никад нисмо (и не бисмо били) у стању да препознамо? Можда је та квантитативна предност већ сада ‒ а ко зна откад ‒ на страни оних који су претходно сматрани за клиничке случајеве.

Литература нас обасипа производима такозване научне фантастике где се бића из других светова мешају са нама, док ми тога нисмо свесни. Шта ће нам, међутим, бића из других галаксија?

Када је Пол Сезан, инспиратор не-природног сликарства, у старости поново видео неке своје раније пејзаже, сам је помислио да је у то доба био жртва неког дефекта чула вида.

Довољно је, дакле, претпоставити да се равнотежа класично ненормалних (шизофреника) и актуално ненормалних (самозваних самозадовољних самопромотера) пореметила у корист ових других ‒ укључујући психијатре ‒ па да се цео свет преобрази а да тога и не буде свестан.

Можда се, уосталом, то већ и догодило.