Изнајмљена мајка

Сурогат материнство је годинама „на чекању" у Србији. Томе у прилог говори и чињеница да се још увек чека на доношење Грађанског законика којим би била уређена та област. По садашњем законском решењу, сурогација је у Србији забрањена, али то не спречава парове из наше земље да проблем реше у иностранству у земљама где је то дозвољено. Такође, није тајна да су огласи препуни понуда за сурогат мајке уз новчане надокнаде...

Дилеме и предрасуде

Много је полемика и дилема у јавности и стручним круговима ‒ од тога треба ли изменити у уставу дефиницију мајке (јер она више не би била само жена која је родила дете), преко тога како би такав поступак утицао на психичко стање жене која након порођаја треба да се одрекне детета које је носила девет месеци и са којим је направила пренаталне везе, психичке и физичке; до законских проблема који прате сурогацију ‒ могући су проблеми због злоупотребе и комерцијализације.

У основи свега је ипак велико неразумевање самог термина „сурогација" и тога коме би у Србији била одобрена та врста делатности ‒ које агенције би се бавиле „спајањем намераваних" родитеља; затим, које жене би могле да конкуришу за сурогат мајке, како би били уређени законски оквири споразума родитеља који ће одгајати дете и сурогат мајке, који би период био дозвољен за евентуалне промене и колика би била новчана надокнада коју би добијале жене које се одлуче да „изнајме материцу" као сурогат мајке.

Реч стручњака

Проф. Олга Цвејић Јанчић, стучњак за породично право и чланица комисије која је радила на законским регулативама за сурогацију, тврди да је забрана сурогат материнства у Србији у апсолутном нескладу са нашим уставно загарантованим правима на заснивање породице и остваривање улоге родитеља. Она, такође, указује на чињеницу да су се околности у којима живимо промениле и да оно што је некада важило више није тако, закон захтева промене ‒ од дефиниције мајке, до онога што законски описује породицу. 

Проф. др Снежана Ракић, гинеколог-акушер и члан Етичког комитета Српског лекарског друштва, сматра да је реч о непознавању теме и неслагању у јавности које из тога произлази, јер би сурогација у Србији била дозвољена само у случајевима када жена из оправданих, медицинских разлога не може да затрудни и изесе трудноћу. Она сматра да је свака забрана контрапродуктивна и да не води на прави пут. Психолог Весна Ненадић указује на другу страну медаље и упозорава да смо склони да олако применимо и прихватимо савремене технологије и научна решења без дубоке и опширне анализе онога што би нам такве опције кроз неколико деценија могле донети. Она подсећа да је наука тек сада почела детаљније да истражује пренаталну везу фетуса и мајке на психолошком нивоу и каже да је та веза компликованија него што можемо да претпоставимо.

С друге стране, предвиђеним законом би се основала агенција која би била спона између намераваних родитеља и жена које би биле сурогат мајке. Таква институција била би у надлежности државе.
Др Хајрија Мујовић, стручњак у области медицинског права, подсећа на то колико је важно посветити се решавању проблема људи који се на неки начин осећају дискриминисано јер не могу да се остваре као родитељи а желе генетски своје потомство.

Очекивања

И док се стручна јавност усагласи, они који годинама чекају да постану родитељи најбоље знају колико је тешко и колико значи сваки изгубљен дан, месец, година. Проф. Олга Цвејић Јанчић тврди да с правне стране не би требало да постоје блокаде.

 Јован Бабић, филозоф и професор етике, указује на чињеницу да ће можда за неколико година ова тема бити „пасе" јер се у свету већ развијају технологије за развој деце у савршеним условима, у идеалним инкубаторима; такође, подсећа да је и вантелесна оплодња својевремено унела пометњу а данас се сматра сасвим оправданом и пожељном методом. Опет, као психолог и мајка троје деце, Весна Ненадић поручује онима који су све покушали и нису успели да се остваре као родитељи да размисле о усвајању детета.