Очекивање, памћење, прошлост будућности

Један од основних виталних импулса или, ако хоћемо, психичких садржаја, представља феномен очекивања. Тако се музичко дело, а с њим и драма или роман, могу описати као ритмичка, добро избалансирана сукцесија позитивно или негативно очекиваних догађаја. Као логичан исход, или као изненађење.

 Tада видимо да се дефиниција музичког дела може безмало потпуно исцрпсти ако се посматра у функцији очекивања, чак и при сасвим стриктном техничком приступу који би се тицао ритма или хармонске форме. А једно пиктурално дело дато је, насупрот томе, „с неба па у ребра", без прошлости и без будућности. Истина, могла би га васкрснути потоња, детаљна анализа; но није о томе реч.

 

Шта се губи, односно шта се добија? „Ми смо оно што памтимо", каже Матија Бећковић, а француски мислилац Жан Поарје бележи: „Очекивање је за нас изговор да доживимо прошлост... Између живе прошлости и будућности простире се зона мртвог живота, а нигде кајање и осећање немогућности исправке нису јачи. Језива формула песимизма; јер та „мртва зона" може бити само садашњост у којој се, по хипотези, остварује сваки тон музике, свака реч поезије, сваки потез сликарства.

 

 Уметност, а и живот (има ли разлике?) протичу у сталном сећању на будућност, и у сталном предвиђању прошлости. Стога што се будуће у нама гради на (пра)слици прошлог, и стога што се селективна слика прошлости гради на искуству потоњег. Бешелар сасвим исправно примећује: „Ми се сећамо неке акције сигурније ако је везујемо за оно што јој следи, него ако је повежемо са оним што јој је претходило." Но има и више од тога: филм прошлости чији (измишљени) сценарио сами пишемо, у највећој мери зависи од стања званог садашњост. Све у свему, од будућности дате прошлости. Коме се ово учинило превише компликованим, нека зарони у бескрајне дубине снова, не би ли увидео шта је заправо реална патња.

 

Елем, у сфери естетског ‒ музичко дело је представник органске природе, а ликовно неорганске. Од органског се очекује, неорганско се констатује; те су тако музика, драма и поезија стално окренуте ка будућности (полазећи од прошлости), док слика, скулптура и архитектура испуњавају зону садашњости. Притом, између ове две групе „бића" не постоји стање антагонизма, већ напротив ‒ стање комплементарности. Као да је неки супериорни интелект одредио распоред уметности по временским зонама.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 24. април 2024.
17° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво