Потера за диктатором модерних времена

Почетком 1920. године Чаплин је са пријатељима ‒ легендама немог филма ‒ Мери Пикфорд и Дагласом Фербенксом формирао компанију „Јунајтед артистс" кроз коју су реализовали сопствене филмове. Први филм који је режирао у тој компанији била је Парижанка из 1923. године са Едном Первајанс у главној женској улози, звездом немих филмова, која је постала Чаплинова главна јунакиња у 34 филма.

Из тог периода најпознатији филм му је Потера за златом из 1925. године, у коме је требало да буде инкарнација једног од оних усамљених трагикомичних трагача за срећом који верују да ће сами успети чак и тамо где се нико не нада изненађењу. Захтеви које је сам себи поставио у овом филму превазилазе по много чему оно што се виђало у ранијим делима. Филм је отворен, једноставан, природан, смешан, тужан, на свој начин драматичан, али испуњен трагањем за лепотом и тугом нашег света.

Три године касније, звучни филм је направио револуцију у филмској индустрији а Чаплин је са звуком радио на свој, јединствен начин ‒ игнорисао га је. Снимио је филм Циркус ‒ за који му је Академија доделила специјалног Оскара на првој церемонији доделе награда. Касније је уследио филм Модерна времена, у којем нема толико сентименталности као у другим филмовима, али је зато целовитији, дубљи и мисаонији. Прожет је наивним, дивним и узбуђујућим хуманизмом, уз стално инсистирање да човека не смемо остављати лишеног његовог основног смисла живљења. Чаплин у том филму болно доживљава непрекидно одбацивање свог главног јунака, његову немогућност да се интегрише са друштвом и потврди своје илузије. Он сматра да и у савременом свету морамо наћи могућности за афирмацију, потребу за слободом и срећом.

Велики диктатор, филм номинован за Оскара, после којег је додирнуо небо и постао најславнија личност на свету, од 1940. године, од када се појавио, доводио је естетичаре и критичаре у дилему ‒ да ли је памфлет или уметничко дело, или и једно и друго. Сви су се сложили да је то спонтана реакција на страх од нацизма и свега онога што доноси рат, и сада, после шест деценија и свих студија које су у међувремену написане о Хитлеру, не застарева, већ напротив, стиче велику популарност код нових генерација. Ово је значајан филм у Чаплиновом опусу, високи домет до којег је досегнула филмска сатира између два рата и уметничка форма која својим надахнутим изразом превазилази своје време. Чаплин је умео да се на креативан начин дистанцира од насиља и сачува своју људску и стваралачку аутономност.

Чарли Чаплин није био само глумац, режисер и сценариста у својих скоро осамдесет филмова већ је и компоновао неке песме као што су Smile, Eternally и This is my Song.

Због сумњи да је био симпатизер комуниста, велики уметник никада није постао амерички грађанин, иако је већи део живота провео у Сједињеним Државама. Уморан од политичких контроверзи, напустио је Америку 1952. године и отишао у Швајцарску, где је, далеко од славе и несреће која га је задесила, објавио мемоаре.

Године 1972. вратио се у Америку после тзв. црвеног страха и почаствован наградом Академије за великог комичара, глумца и дивну особу, доказао да је велики уметник. Умро је неколико година касније у дубокој старости, а његови филмови и даље засмејавају генерације широм света.