Живот после смрти

Тежња да се покојнику сачува вечити живот изразила се, у првом реду, у сахрањивању тела. Још у најстарија времена, тела су завијана у кожу или тканину и сахрањивана у мале рупе у пустињи; била су углавном окренута на бок, што је требало да представља положај човека који спава. С временом, Египћани су усавршавали метод очувања тела, а тај процес, који укључује балсамовање и умотавање тела у ланене каишеве, данас називамо мумификација.

Због чега су стари Египћани мумифицирали своје мртве?

Египћани су веровали да постоји шест аспеката који чине људско постојање. То су: тело, сенка, име, Ка (дух), Ба (личност) и Акх (бесмртност). Сваки од ових елемената игра важну улогу у свакој личности и неопходан је за поновно рођење у животу након смрти.

Сви ти елементи, изузимајући бесмртност, присутни су на рођењу, а сенка, која је увек присутна, представљена је као мала људска фигура обојена у црно.

Име које се даје на рођењу живи све док се изговара. Картуш (магични конопац) користио се за обавијање тела умрлог ‒ чиме се његово име штитило за вечност.

Ка је човеков двојник, створен у исто време када и тело. То је оно што ми данас зовемо духом или душом, а извајао га је овноглави бог Кнум. Ка постоји у стварном свету и обитава у гробници. Има исте потребе као човек за живота, па му Египћани остављају храну, пиће и предмете за употребу.
Ба представља личност и јединствена је као и тело. Улази у тело с првим удахом и напушта га умирањем. Креће се слободно између подземног и стварног света.

Акх је аспект личности који се придружује боговима подземног света пошто је бесмртан и непроменљив. Створен је приликом посмртних обреда и молитви које имају за циљ да донесу бесмртност. Постизањем тога, умрлом се омогућава да не умре и други пут, јер би та смрт значила дефинитивни крај постојања.

Како су мумије прављене?

Мумификација је операција и религиозни обред који је трајао око седамдесет дана. Том обреду је председавао свештеник ‒ са маском шакала представљао је Анубиса, бога балсамовања.
Египатске мумије пажљиво су се правиле: тело је исушивано натроном, природном супстанцом која се у изобиљу налазила поред Нила. Натрон чине четири врсте соли: натријум-карбонат, натријум-бикарбонат, натријум-хлорид и натријум-сулфат.

Стари Египћани су с временом усавршавали технику балсамовања тела. Прво се мозак вадио кроз нос помоћу куке. Касније су га вадили кроз очну шупљину, а последњим мумијама направљеним у Египту, мозак се извлачио кроз малу рупу на задњој страни лобање.

Унутрашњи органи су се затим вадили засецањем леве стране тела, онда су их балсамовали и стављали у ћуп. У унутрашњост тела стављали су се миришљави зачини и натрон, а срце се у почетку остављало, јер се мислило да ће Анубис тако лакше проценити да ли је особа живела часним животом. Касније се вадило и срце; замењивали су га каменом скарабејом, симболом обновљеног живота.

По вађењу свих органа, тело покојника се прекривало натроном и стављало на искошени сто да би свака течност могла да исцури; потом се сушило око четрдесет дана. После тога, мумија се чистила уљима и четкама, али врло пажљиво, јер у том процесу ни кап воде није смела да уђе у тело. Да би се очувала нежна и мека кожа, тело се премазивало биљном смолом, кедровим уљем, воском и натроном. Потом се прекривало драгоценостима и обредним огрлицама, а пре спуштања у ковчег, мумија се обмотавала ланеним каишевима.
Коначно, мумија се стављала у три ковчега и саркофага, који су се стављали у гробницу.

Ко се мумификовао?

Пошто је била веома дуг и скуп процес, мумификација је вековима представљала привилегију коју су уживали само фараони. Видно место у верској проповеди заузимало је учење о томе да је цар божанство, да му је власт дата непосредно од Бога и да му се стога треба покоравати као Богу на земљи. У вези са тим, египатски фараон називан је „добрим Богом", „великим Богом" и „сином Сунца и његовог тела". У част деификованог цара, грађени су храмови у којима је вршен специјалан култ, као и грандиозне гробнице, пирамиде, које су имале за циљ да својим димензијама сведоче о његовој моћи.

Без сумње, највећи египатски фараон био је Тутанкамон, који је владао свега неколико година и умро када му је било само 18 година. Његову гробницу, која је постала најславније археолошко откриће, отворио је 1922. године Хауард Картер, британски египтолог. Унутра је било најнеобичнијег блага ‒ прстења, наруквица, наушница, статуа ‒ нехајно набацаног у предворју испред саме одаје у којој је владар сахрањен. Један од нађених предмета је и најстарија столица на свету, а тело младог фараона било је одлично сачувано. Пошто Тутанкамонова гробница није била опљачкана, те антиквитете и драгоцености можете видети ако посетите Археолошки музеј у Каиру.

Вероватно се мало зна да је у мноштву разноликих драгоцености доспелих током дуге историје Народног музеја у Београду, своје место нашао одређен број старина насталих у старом Египту. Уз скарабеје и статуе, та египтолошка збирка поседује два антропоморфна дрвена ковчега, као и остатке мумије неидентификованог покојника, које је Хаџи Павле Риђички од Скрибешћа купио у Луксору и поклонио Народном музеју давне 1888. године. Октобра 1992. године мумија је уступљена Филозофском факултету, тачније Катедри за археологију.