Дар из мора

Колико су ти атрактивни дарови из мора били цењени и тражени, говори и чињеница да су Египћане сахрањивали са њима, а сликовита је и прича о Клеопатриној опклади са Марком Антонијем. Лепа и лукава египатска краљица показала је да може приредити најскупљу вечеру у историји. Седећи за празним тањирима и пехарима вина, извадила је један велики бисер из своје наушнице, згњечила га, размутила у течности и попила. Зачуђен, Марко Антоније је одбио вечеру, али је признао да је египатска краљица победила.

До почетка 20. века, када је бисер почео да се обрађује, природни примерци били су толико ретки (самим тим и скупи) да су били резервисани само за племиће и веома богате људе. Тако је продајом само две бисерне огрлице, познати француски јувелир Картије могао да купи златару на чувеној њујоршкој Петој авенији 1916. године. 

На другој страни света, бисерима су се украшавали Индијанци. Слатководни бисери из реке Мисисипи низали би се на огрлице, пришивали на шешире и стављали на бакарне украсе.

Као симболи перфекције, вековима су сматрани веома вредним, драгоценим и јединственим, зато што не постоје два идентична бисера. Због свега тога, до данашњих дана остали су најприкладнији венчани поклон јер симболишу чистоту и невиност.

Но, да ли сте се запитали како настаје бисер?

Он заправо представља страно тело залутало у унутрашњост шкољке, обложено фином седефастом материјом коју шкољка лучи како би спречила да то страно тело оштети њену веома нежну и осетљиву унутрашњост. Најчешће је то зрнце песка, које упадне нането водом. Реч је, дакле, о природном процесу, при којем настају природни бисери различитог облика и величине и јединствене лепоте.

Највећи бисер на свету имао је чак десет цм у пречнику. Величина и облик зависе од врсте мекушца који производи бисер и тога колико дуго се у њему формира. Боја тих предивних куглица може да се креће од снежно беле, преко златне, пурпурне, до црне. Она такође зависи од врсте шкољке, али и окружења у коме мекушац живи. Сјај, који бисеру даје посебну лепоту, резултат је рефлексије светлосног зрака не само по површини бисера већ и у његовој унутрашњости. Он је веома важан и упоређује се са карактером код људи.

Како су бисери омиљен накит, почетком 20. века почели су да се „узгајају" и вештачким путем:  у шкољке се намерно убацују зрнца песка, али се добија бисер нешто слабијег квалитета. Такви драгуљи могу се наћи у водама Шри Ланке, Аустралије, Јапана, Мексика, Панаме, Венецуеле и Персијског залива. Узгајани бисери имају природну боју, сјај и облик и без рендгенског снимка их је скоро немогуће разликовати. Такође су племенити и према њима се тако треба и односити, треба пазити да се не оштете и не огребу.

Постоји неколико типова бисера. Акоја (Akoya) ‒ најчешћи тип бисера ‒ гаји се на обалама Јапана и може да порасте и до девет милиметара. Бисери јужних мора такође могу достићи десет милиметара, и то на обалама Аустралије. Веома су ретки јер су сребрнкасте боје, зато су и доста скупи. Бисери који се узгајају на обалама Бурме (Burmese) такође су веома ретки и скупи. Мабе се због свог хемисферичног облика користе за наушнице, брошеве и прстење. Бива је слатководни бисер који се искључиво гаји у истоименом јапанском језеру. Кеши је веома мали бисер, мало већи од зрна песка.

Супротно белим бисерима који одају чедност, црни могу дати ноту мистичности и егзотике свакој дами која их носи. Веома су ретки, самим тим и скупи, а долазе из вода Француске Полинезије.