Рапсодија о сиру

Срби, за разлику од неких (чак и мањих) народа, нису спремно дочекали обухватније време које (за разлику од оног у коме уметност тежи посебно чистом националном карактеру) даје шансе једнима да упливишу у поље интересовања других, притом уз велике популационе потенцијале.

Дочекали смо га с мотиком или пушком у руци, а не за клавиром. Потпуно нерационално и стихијски (какви смо вазда, уосталом) ми смо оно прво (национално) ликвидирали пре него што смо стигли да га поштено искористимо.

Крајем 19. века (када су постојале извесне могућности да српска музика покрије своју примитивну голотињу веловима класичне европске вештине) једва да је било неколико људи који су умели да читају ноте. Чак ни један Стеван Мокрањац није ништа сачинио за оркестар. Чак и да му није недостајало интересовања (или смисла?), коме би служила оваква симфонијска дела, у земљи без оркестра?

Иако су Христић и Коњовић први значајно приложили у српски национални фонд, није било реално од њих очекивати да се растрче и постигну нешто значајније за оних неколико година пред Први светски рат.

А затим је почело „заузимање позиција". Логично посматрано, требало је пре свега солидно и дубоко одживети романтизам. Но како то постићи, негде двадесетих година прошлог века? У Прагу, Лајпцигу или Бечу (које су наши млади музичари походили не би ли нешто научили) дочекивали су модернисти којима је програмски приоритет тотална ликвидација романтичарске идеологије. Дебиси је већ застаревао, Стравински „превалио" свој „експресионизам у шпилхознама", а робустно су на сцену наступили додекафонични Шенберг и четврттонски Хаба.

(Уосталом, и песници и сликари су измиривали своје дугове романтизму и импресионизму још дуго након инстаурације надреализма и кубизма.)

Елем, требало је обути чизме од седам миља. Још драстичније ‒ српски композитори кренули су у вратоломну вожњу преко кривудаве магистрале историје, при чему су излетали на кривинама, сударали се, па и гинули. Иза њих је пут био посут одбаченим партитурама, јер се правац морао често мењати. Иако се ретко ко докопао циља, трка се може сматрати добијеном.

Но је скупо плаћена. Архива праве, репрезентативне националне музике остала је да почива на два слова. Скоро никога између чобанина и симфоничара, никог од млађих. Насилно скраћивање нормалних етапа еволуције није могло остати без последица. Уочљиве су деформације. Доста је побрканих појмова, сметених идеја, неискрених убеђења.

И омаловажавања оних који не припадају свом „племену", чиме можемо објаснити отпоре широког спектра интензитета према сваком покушају било ког аутора (још ако нема диплому „из струке"!) да пласира ту пребогату сељачку музичку фантазију у свет више (или „више") цивилизације (и још ако постигне планетарни успех!).

Мађарска песма на бис 

Постоји сочна мађарска песмица коју је Золтан Кодаљ обрадио за мешовити хор на једноставан, али ретко елегантан начин, под називом „Циганин једе сир". Ако је веровати музици (коју већина боље разуме од мађарског језика) описује само оно што назив каже, и ништа више. И изводи се (најчешће на бис) широм Земљине кугле. На велико одушевљење аудиторијума.

Од нашег поменутог „ванплеменског", планетарно слављеног промотера народне музике вероватно би „струка" за почетак очекивала образложење овог политички некоректног наслова. Затим би му замерила што (академски необразован, какав је) није разрадио тему, те припаднику националне мањине после сира на софру није поставио и лук, хлеб, јабуку, па и боцу вина, не бисмо ли добили свиту, сплет, руковет, а зашто не и рапсодију ‒ у сваком случају, неки од колажних музичких облика у којима слушалац нема могућност да дане душом, да бар за неки минут доживи и схвати интегралност једне кохерентне уметничке форме.

Лишени потребе и(ли) снаге да најзад исплате хипотеку под којом стоје дуже од једног столећа, српски музичари тешко разумеју разлику између некадашњег и данашњег слуха. Када се превише (неоправданог и штетног) осећања ниже вредности процеди кроз сито времена, требало би да се екстрахује есенција квалитета и богатства архетипски забележеног и проношеног у национу.

У супротном ‒ чемеран, каљужаст талог свакако „добра донијети неће".

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво