Ко (не) воли коло

Узмимо пример јужноевропске Шпаније, у којој (изузев једног кратког периода у 16. и 17. веку) композитори нису много значили за историју музике. Боље речено, нису значили ништа, јер су их доцкан запљуснули таласи који покрећу дух, а бејаху одвећ нејаки да га сами покрену.

Њихов час је куцнуо тек кад је романтизам санкционисао националну уметност, и они су тај моменат умели изванредно успешно да искористе. Разуме се ‒ опет доцкан, али су ипак успели да „ускоче у воз".

Шпанија, дакле, у том тренутку није имала никаквог наследног права да се њена музика третира као константна вредност, нити је (релативно) доскора било „оправдавајуће" да музичари (који нису Шпанци) на путу по земљи (која није Шпанија) изводе шпанску националну музику. То право је освојила нагло, крајем 19. века, вредношћу свог фолклора и способношћу својих композитора.

Па тако имамо ситуацију да, примерице, на гостовању симфонијског оркестра из Лос Анђелеса у Будимпешти највећи аплауз публика додели на бис одсвираном Албенизовом шлагеру. Логично, с обзиром на то да је дон Исак личност историјског формата, његова музика допадљива, мелодична, раскошно оркестрирана; она интерпретира један сваком познат национални амбијент, изазива асоцијације на колорит, игру, љубав.

На успех.

По обиљу и по разноврсности, српска народна музика не уступа ни пред шпанском, ни пред мађарском, румунском, бугарском, ни пред било којом другом; међутим, за разлику од њихове, она није постала популарна у иностранству, и не изводи се на бис. Осим „Пашона кола", „Месечине" и „Ђурђевдана", слављени да су Немања Радуловић, Бреговић и Кустурица.

Да би се избегао неспоразум, није тема маргинална употреба народних мотива „удављених" у мору дела учене полифоније у којима су мелодије толико прерађене, да бивају деформисане до непрепознатљивости. Још мање се говори о тзв. компоновању у народном духу, где практично нема аутентичних цитата већ само неких наговештаја народне уметности.

Говоримо о сасвим обичној и простој ствари: о директном, инспирисаном преношењу сељачке музичке фантазије у свет више цивилизације, култивисаног укуса, интернационалних, опште усвојених правила.

(Мала дигресија ‒ представници савремене музичке авангарде, бранећи се од (не)оправданих напада с разних страна, елементе хаоса, брзине, задиханости, неурозе и буке у својим делима правдају чињеницом да су они производ и слика свога друштва. Откуда, међутим, та приврженост натуралистичким принципима у оквиру естетике чија је прва тачка програма борба против натурализма? Уметност је врло често, како то изврсно примећује Шарл Лало, „бекство од свакодневице". Када би нека генерација 30. века наследила од наше епохе само дела ликовне и музичке вредности, она би морала закључити да су им преци били примитивни, недоучени и хистерични.)

Невероватно је да неко од безбројних привлачних, динамичних, мелодичних, ритмички неодољивих малих музичких обличја ‒ какво је, у нас (од рођења до смрти) у хиљадама врста и варијаната свеприсутно, коло ‒ није доживело да се неки од композиторских ауторитета њиме позабави? Како то да ниједном представнику елитне, високе уметности није инспиративно да га (у маниру Христићеве „Грлице") пристојно хармонизује, оркестрира и приреди за соло тачку, или бис?

Па да и нама, Србима, негде тамо у далеком свету, има рашта срце заиграти.