Тихомир Р. Ђорђевић, ерудита и визионар

Животни пут вредног и посвећеног научника

Потекао је из свештеничке породице и из ње понео љубав према народној традицији, баш као и његов брат, заслужни етномузиколог и композитор Владимир Р. Ђорђевић. По дипломирању на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду 1891, Ђорђевић је био професор и директор Учитељске школе у Алексинцу до 1905. године. У том раздобљу он је покренуо, уређивао и о свом трошку издавао Караџић, „лист за српски народни живот, обичаје и предање" (1899‒1904), први такве врсте у Срба. Часопис је доносио значајну грађу из различитих крајева и методолошка упутства за теренски рад из области музичких, правних, технолошких, ловачких, медицинских обичаја, као и чланке најугледнијих домаћих и страних научника.

Упоредо с тим, Ђорђевић се усавршавао на универзитетима у Бечу и Минхену, и 1902. одбранио веома запажену докторску дисертацију Die Zigeuner in Serbien. Четири године касније изабран је за професора етнологије и фолклора на Београдском универзитету, где ће предавати до пензионисања 1938. У балканским ратовима и у Првом светском рату Ђорђевић је учествовао као командир болничке чете. Делио је судбину српских војника, прешао је Албанију и потом био пребачен у Енглеску и Француску.

Тамо је своја знања употребио да упозна инострану јавност са српском историјом, културом, фолклором у предавањима и чланцима, а посебно је значајна његова књига Macedonia (1918). Активно је учествовао у Одбору за оснивање Југославије и допринео ширењу идеје о уједињењу. Ратна страдања нису мимоишла Ђорђевића ни 1941, кад је интерниран у Бањички логор, а касније пуштен као најстарији затвореник. Крај рата је дочекао у најтежим приликама, умро је 28. маја 1944.

По чему се издвајао од осталих истраживача српског етноса, али и ширег ‒ балканског?

Ђорђевић је схватао етнологију и фолклористику веома широко и интердисциплинарно ‒ повезивао их је са историјом, археологијом, музеологијом, антропологијом, етнопсихологијом, балканологијом. Његов приступ био је еволуционистички и у основи историјски и социјално-антрополошки, у складу са актуелним научним струјањима. Развијао је методологију теренских и архивских истраживања и начела систематизације и описа народних обичаја и веровања, дао вредан допринос на пољу проучавања етногенезе и културних посебности балканских народа, као и низа појединачних научних питања у вези са етнологијом и фолклором, унапредио знања на пољу традиционалне народне културе.

Ђорђевић је написао више незаобилазних монографија, међу којима су: Из Србије кнеза Милоша, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, Зле очи у веровању Јужних Словена, Природа у веровању и предању нашега народа, Вештица и вила, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Наше народне игре, као и збирку чланака Наш народни живот у десет томова.

Поред легата многих великана, у Народној библиотеци Србије у Београду налази се и Легат Тихомира Р. Ђорђевића.