Становање у средњовековној Србији

Становали су у врло скромним зградама, које су биле често једноспратне, превасходно рађене од дрвета и покривене крововима од сламе. Такве куће могу се и данас видети у забаченим планинским пределима. Приземље је било озидано каменом и блатом, а изнад приземља налазила се кућа брвнара која је имала две просторије: једна просторија, која била укопана, имала је огњиште, друга, која се налазила изнад, представљала је простор за спавање. У приземљу је обично држана стока, да би се простор изнад грејао.

Међутим, за разлику од сеоске куће, нажалост, ни данас поуздано не знамо како је изгледао двор српског владара. Српски владарски дворови, за разлику од оновремене Европе, нису се налазили у замковима, нису били грађени од чврстог материјала. То су били комплекси веома луксузно уређених дрвених зграда. Били су прилагођени животу владара који није био изложен унутрашњим непријатељима. Врло дуго српски владар не живи у замку. Модел српског владарског седишта, какав смо имали у области Раса ‒ отворени дворови, увек са једном тврђавом која се налази у близини и која је служила као прибежиште, уколико дође до одређене опасности.
Исто је било и када се српско владарско седиште преселило на Косово, у подручје око данашњег Урошевца.

Недавно истражена цитадела на Новом Брду била је седиште војводе који је управљао Брдом у име српског владара. У том комплексу налазе се војводска палата, остаци пратећих зграда, једнобродна црква. Посебно су занимљиви остаци веома малог, приватног купатила. То је једини пример те врсте који данас имамо на подручју средњовековне Србије.

„Нажалост, град Ново Брдо није до краја истражен ‒ у њему постоје улице и куће и оне се назиру ‒ остаци улица и кућа. Сребреница исто тако. Међутим, оно што се зна, то је да је центар градског живота увек био трг", наводи један од аутора студије, др Марко Поповић. Ту се вршила размена добара, људи су се окупљали, обављале су се светковине, ту су биле зграде. То знамо из Сребрнице ‒ доле су били дућани а горе на спрату се становало. Тако је изгледао ужи градски центар. Остали део града се није много разликовао од руралних целина. То су биле куће са окућницама, са баштама и слично. Градови нису имали бедеме. Само најважнији део града је био опасан бедемима, као што је био, на пример, у Београду Доњи Град или у Новом Брду, где је постојала једна земљана палисадна ограда око средишњег дела града где се налазио трг.

Остаци дворова нађени су само у последњем раздобљу живота српске државе и налазе се у Смедереву. Од средине 14. века владарска средишта полако се померају у градове који су били опасани бедемима, и већ од краја 14. и почетка 15. века двор се сели у замак. Први такав модел, замак деспота Стефана Лазаревића, налази се у Београду, али је врло мало трагова остало.

„Али остаци двора који се налазио у Смедереву ‒ то је онај такозвани смедеревски Мали град, који представља замак са дворским зградама, он је археолошки истражен и знатно боље сачуван, тако да имамо и остатке престоне дворане, магна сала аудијенције, где је деспот Ђурађ примио млетачке посланике и потписао уговор са Венецијом 1434. Такав замак, као место становања, није се уопште разликовало од сличних примера западне и средње Европе. У њему је био центар јавног живота а центар свакодневног живота била је велика дворана. У њој се обедовало, ту су се приређивале гозбе, примали посланици, посетиоци. Изван те велике дворане биле су приватне просторије у којима је обитавао власник замка, владар или властелин, а има примера да се у том комплексу обично налазила и дворска црква, дворска капела. Најлепши пример те врсте је замак Маглич, који је припадао архиепископу Данилу Другом", закључио је др Марко Поповић.