Ђачко одело с краја 19. и почетком 20. века

Први општи Закон о школама донет је 1844. године, а пет година касније прописана је униформа за професоре и остале чиновнике, што је указивало на идеју стварања развијеног државног апарата у Кнежевини Србији.
 У то време професорска униформа је имала фес са извезеним српским грбом, мундир и панталоне од чохе, мараму на врату, рукавице и чизме.

Лицејци окупљени у оквиру Дружине младежи српске (1847) вођени идејама „славјанства" облаче се у народно одело, супротстављајући се свему страном што је стизало у Србију преко Европе. Установљене су две врсте одевних униформи ‒ душанке и лазарице. У почетку су ношене у време народних манифестација, а касније су ушле у свакодневну употребу.

Једнообразно одело носили су ученици у интернатима. Прописи за ђаке, на пример, у Богословији, били су да се облаче душанка, прслук, чакшире, шешир и обувају ципеле које им је држава обезбеђивала. Одело је било црне или сиве боје. Ученици нису смели да продају или мењају то одело јер је у супротном следила казна.

Међутим, модели униформи разликовали су се од школе до школе; исто тако, мењали су се прописи. У креирању су учествовали и припадници Министарства и професори. На пример, ученици Учитељске школе у Јагодини с краја 19. и почетка 20. века имали су сезонске униформе ‒ зимско одело је подсећало на војничку униформу тамних нијанси, са обавезном шајкачом на глави и ознаком за разред који се похађа, капут за изласке; летње одело је било светлих нијанси, од сукна са сламнатим шеширом.

Одело које по форми наликује народном или војничком маниру са опанцима или чизмама, шајкачама или качкетима носили су питомци стручних школа у Србији. Ђаци гимназија и Реалке нису имали одређену униформу па је одело европског кроја са шеширом или качкетом на глави било уобичајено.

Отварање школа за женску децу такође је подразумевало да се, уз марљив и посвећен рад и лепо понашање, усклади и примерена ђачка одећа. Каква су била правила за ученице у Првој женској учитељској школи, која је отворена у Београду 1900. године?

Управа школе регулисала је следећи правилник: „Одело мора бити скромно, чисто и читаво. Сукње не смеју додиривати земљу. Свака ученица мора израдити и носити кецељу с нарамцима од црног сатена. Ученице не смеју носити ђердане, огрлице, прстење, минђуше и др. накит. Морају бити обично очешљане са завијеним витицама позади или око главе без гргурања или испуштања косе и стављања било каквих украса у косу. Не смеју употребљавати мирисе и друге излишне ствари за тоалету."

Као што се види из правилника, савети женама о томе како треба да показују своју лепоту нису били усмерени на спољашњи изглед, већ на духовне вредности. Исто тако, у циљу заштите народне ношње, која је у то време била доминантна у сеоским срединама, таква одећа се носила повремено у низу традиционалних и културних активности у градским школама.

С временом, промене које су уследиле у историјском ходу на друштвеном, социјалном, културном и духовном плану утицале су и на правила у сфери ђачких одевања ‒ мушких и женских.
Данас је незамисливо видети униформисане ђаке и омладину, а и кад се такве групе примете, реч је обично о некој приредби или градској манифестацији. С тим у вези, фотографије ученика с почетка 20. века буде у посматрачу чедну и романтичну слику епохе.