Правци у савременој историографији

„Отварање историје ка другим дисциплинама, разуме се, много претходи Аријесовој генерацији. Они представљају генерацију позних аналиста средње генерације која је под утицајем таласа реакције на Броделову школу (не мислим само на негативне реакције већ и на реакције у виду следећег корака) хтела да те теме окрене ка антропологији, психологији, ка оним наукама које су откривале човеков лични свет. Међутим, тај концепт је почео да се мења већ крајем 20. века, када су отворене прве велике изложбе на ову тему, неке од њих биле су амбијенталне, као што је, рецимо, велика изложба у Белој кули у Солуну" - изјавила је за РТС др Смиља Марјановић Душанић, професорка Филозофског факултета у Београду, која је међу ауторима студије.

Она је навела да је основна дилема с којом су се сусрели приликом састављања књиге била ‒ шта је приватан а шта свакодневан живот, јер појам ʼприватногʼ до 18. века практично није постојао. Ту дилему имали су и историчари који су писали велику Дибијеву и Аријесову историју, али они су, суочавајући се са својим задацима, имали неупоредиво већи број историјских извора, обиље дневничких записа, писама. „Ми смо, обрађујући тему свакодневног живота у средњовековној Србији, имали веома мало, углавном археолошких извора", напоменула је ауторка.

Како је објаснила, идеја књиге на енглеском језику била је да кореспондира са страном публиком, јер другачији је задатак када се пише за страног читаоца ‒ не само зато што је потребно дати објашњења за оне који не знају сасвим добро нашу историју него и зато што је домаће истраживање потребно ускладити са продукцијом која је огромна на Западу и ‒ у методолошком смислу ‒ са новим погледима на то како се пише историја свакодневног живота.