Кад логика није доследна

Авај ‒ ову фаталну појаву презреше управо они за њен настанак заслужни. Дубина и интензивност презира просто изазивају потребу да се (она), следствено логици, (од)брани: у једној датој констелацији, у једном контексту и општој атмосфери, све је било управо онако како је требало да буде. Нико није ни кривљи ни ʼправијиʼ. На Гренланду се узгајају поморанџе.

Али, ситуација се унеколико усложњава. Реконструкција вредности захтева такве реформе да неки мањи тресак од атомског није ни достојан да их најави. Једино уколико се наука и уметност осете довољно стабилним да се поставе у оквире једне генералне идеје, тај процес ће моћи да изазове низ унапред обезбеђених последица.

Елем, да видимо како је, по логици ствари, требало да се развија историјат наука.

Теоријска наука се уздиже над практичном (техником). Поставивши ову естетику, уметност увиђа да је (у право време) ремек-дело одувек блиско научном.

Архитекта мора да зна да слика, а вајар да познаје статику колико и архитекта. Музика и математика су најсродније дисциплине, јер почивају на истим принципима ‒ на броју и перцепцији.

(Свака историјска скретница повлачила је не само промену начина мишљења већ и замену целокупног материјалног система уметности. Ако су браћа Ван Ајк и Антонело почели другачије да сликају, они су аутоматски променили и технологију боје. Ако се пак Антонелова технологија у нечему евентуално разликује од Матисове, петсто година доцније, то је у томе што је она прва боља. Без обзира на било какав чисто естетички поступак, оваква ситуација је неодржива јер је парадоксална.)

Дефицитне када су чисте...

Вративши се на логични ток историје, музика се одувек дефинисала као физика у служби психологије, тако да би било несхватљиво да један композитор остане без елементарних поука о богатом фонду експерименталне психологије. Пошто стари добри инструменти више неће бити у стању да „отпевају" деоницу коју им нуди модерна акустика, музичар ће постати магистар наука, или неће бити потребан. Књижевник ће морати да зна и више од њега, јер се аналфабете неће толерисати. О процесу израде филма (који чврсто обухвата све уметничке дисциплине), као и о физичким законима по којима се он одвија, требало би да буде информисан сваки иоле етаблиран редитељ.

А у шта смо, у међувремену, стигли? Све бежећи од почетка...

Измирење науке и уметности које заступају неки најпровереније мисаоно оспособљени, добронамерни људи, једноставно није довољно. Оно се може применити на појам професије (пре свега), те на социјалне категорије, јер постоји извесна друштвена конкуренција те две елитне људске активности: зато што су обе дефицитне, кад су чисте.

Друштвена солидарност је, разуме се, потребна, али је она само амбалажа суштине ствари. Потребно је било да се негде доле, у заједничком темељу, узида једна воља, један задатак и (што је најбитније) једно знање о функцији природе човека, чије бисмо законитости сви скупа доследно, кроз историју поштовали.

Не бисмо ли, логичним током, еволуирали.